Beograd, 10. februar – Ispod mahovine istorije i slojeva zaborava kriju se manje poznate priče o ljudima i događajima koji su promenili Frušku goru i Staru planinu, a krajolik oko Bora obojili u bakarno-crvene tonove.
Javnost u Srbiji je krajem 2021. sa pažnjom pratila proteste protiv otvaranja rudnika litijuma kod Loznice, ali malo ko zna da su navodno prvu ekološku bunu u Evropi podigli borski seljaci u prvoj polovini 20. veka, zahtevajući da im se nadoknadi šteta naneta poljoprivrednim usevima.
Najstarija okna na prostoru današnje Srbije otvorena su na na Fruškoj gori početkom 19. stoleća, a banja Vrdnik reputaciju omiljenog odmarališta sa termalnim vodama duguje upravo jednom rudarskom otkriću.
Rudnici na jugu Srbije su u prošlom veku bili pravi poligoni eksperimentisanja i vizionarstva – u jednom je 1929. snimljen prvi igrani film u Jugoslaviji – Rudareva sreća, a drugi rudnik je trebalo da obezbedi uranijum, kao neophodno gorivo za jugoslovenski nuklearni program koji nikada nije zaživeo.
Stavite kacigu i upalite baterijsku lampu, kako biste se bezbedno spustili niz tunel istorije.
Kako su borski seljaci podigli ‘prvu ekološku bunu’ u Evropi
Bor je oduvek bio industrijski centar – kada je 1903. otvoren rudnik, oko njega je spontano niklo radničko naselje.
Vremenom je nastao grad, koji danas ima neslavnu reputaciju jednog od najzagađenijih u Srbiji.
I strani investitori kao da su oduvek tu – rudnikom danas upravlja kineska firma Ziđin (Zijin).
Početkom 20. veka bio je u rukama Francuskog društva borskih rudnika (FDBR).
Stanovnici Bora su u zaštitu životne sredine prvi put ustali na leto 1935, kada je izbila Vlaška buna, koja se smatra „prvim ekološkim demonstracijama“ u Evropi, piše nedeljnik Vreme.
O protestima je izveštavao list Politika, a u tekstu Miloša Šantića „Otrovni gasovi iz Borskog rudnika uništili plodna polja i zatrovali vode„, navodi se da je državna kontrola na zimu te godine naložila stranim investitorima da plate visoku odštetu za zagađenje životne sredine.
Međutim, navodi Šantić, FDBR je na to odgovorio da „većina odraslih radi u rudniku ne živi od poljoprivrede“, uz podsećanje da je kompanija „davala poklone borskim opštinama, popravljala crkve i otkupila 99 odsto zatrovanog zemljišta“.
Kada su kisele, sumporne kiše još jednom uništile letinu seljacima, stotine meštana Bora i sela Slatina i Krivelj počele su da se okupljaju pred zgradom rudnika i na trgu u Boru.
„Nešto pre 9 ujutro 7. maja 1935. godine, grupa seljaka naoružanih motkama došla je pred žandarmerijsku stanicu u Boru i posle kraćeg, žestokog verbalnog duela sa načelnikom, oko pola deset krenula ka topionici“, navodi se.
Demonstranti su blokirali topionicu bakra i zaustavili proizvodnju.
Meštani su ušli u treći dan protesta, a francuska kompanija nije popuštala, pa je protest rasterala vojska, a u pucnjavi je poginuo jedan čovek, piše Vreme.
Ipak protesti su se nastavili do početka juna, i to uz filmske scene tuča između policije i demonstranata, od kojih su neki bili naoružani, i pretnje investitora da će otpustiti 4.000 radnika ako nastave blokadu topionice.
Ipak, oštećeni su na kraju oslobođeni plaćanja državnog poreza na tri godine, a ovaj novčani teret je prenet na FDBR, koji je takođe morao da izgradi postrojenje za odsumporavanje.
Kako je Vrdnik postao termalna banja
Na oko sat vremena vožnje od Beograda ka severu stiže se do Fruške gore, a onda šumovitim putem i do popularnog banjskog odmarališta Vrdnik.
U selu danas vladaju mir i tišina, a vazduh je čist i odiše smolom četinara.
Zato je teško zamisliti da se pre sedamdesetak godina ovde nalazio industrijski centar, gde su rudari garavih noseva kopali ugalj uz zvuke sirena, koje su najavljivale miniranje.
„Početkom 19. veka, u Vrdniku je otvoren jedan od najstarijih rudnika na teritoriji današnje Srbije i jedini koji je ikada postojao u Vojvodini“, kaže Vojislav Martinov, istoričar i kustos Muzeja Vojvodine, za BBC na srpskom.
Dodaje da su se na tom prostoru ljudi bavili rudarstvom još u rimskom periodu, a rudnik Vrdnik otvoren je 1804. godine, kada je manastir Ravanica odlučio da se pozabavi eksploatacijom.
Međutim, crkva 1817. godine odustaje od ovog poduhvata, a rudnik preuzima prvo feudalska porodica Pejačević iz Rume, da bi krajem 19. veka prešao u ruke porodice Pongrac iz Zagreba.
„Dolaskom Pongraca otvoren je rudnik koji je radio do šezdesetih godina prošlog veka“, navodi Martinov.
Kaže i da su u do tada dominantno pravoslavni Vrdnik došli iskusni rudari iz Slovenije i Istre, Bosne i Mađarske.
„Tako nastaje multietnička sredina, koja ima dve prirode – seosku i industrijsku“, dodaje.
Danas se u ovom fruškogorskom selu tek nazire nekadašnji izgled – u naselju Stara kolonija o tome svedoči poneka kuća, a tu je i Rudarsko groblje, Martinov.
Vrdnik je danas poznat po termalnim vodama, istoričar navodi da su ih slučajno otkrili rudari 1930. ili 1931. godine.
„Voda je tad poplavila čitava okna, a onda su radnici napravili prve termalne bazene, koji su danas okosnica turizma“, dodaje Martinov.
Kvalitet rude je vremenom opadao, pa je zatvoren 1968, kaže istoričar.
„Radilo se, bila su to srećna vremena, voleo bih kada bi vrdnički rudnik ponovo oživeo, da još jedared čujem zvuk sirene“, ispričao je Slobodan Todorović, nekadašnji rudar, pre nekoliko godina za Sremskomitrovački portal.
Kako je u rudniku „Jerma“ snimljen prvi jugoslovenski igrani film
Za staroplaninsko selo Rakita, ukotvljeno uz kanjon reke Jerme nedaleko od granice sa bugarskom, mnogi su čuli 2017, kada su stanovnici pružili veliki otpor izgradnji male hidroelektrane na Rakitskoj reci.
Meštani Rakite imaju razloga za ponos – osim što je njihovo selo važi za jedan od simbola ekološkog bunta u Srbiji, istorijski je značajno kao mesto gde je početkom 20. veka snimljen prvi igrani film u Kraljevini Jugoslaviji.
U Rakiti danas živi nekoliko stotina ljudi, koji nemaju ni ispravan put, ni prugu.
Više nema živih stanovnika koji se sećaju zlatnog doba Rakite iz dvadesetih godina prošlog veka, ali se o rudniku mrkog uglja „Jerma“ i industrijskom zamahu koji je rudarenje donelo, i danas ispredaju priče.
Rudnik mrkog uglja osnovan je 1922, a pokrenulo ga je Akcionarsko društvo, u kojem je među prvim akcionarima bio kralj Aleksandar Karađorđević sa devet odsto akcija, navodi se u knjizi Dušana Đurića „Kameni ugalj i garavi ‘Ćira’ u senci prošlosti“.
„Bilo je tu i nekoliko političara i rukovodilaca iz bankarskog sektora koji su se upustili u projekat izgradnje rudnika“, kaže Davor Lazarević, direktor Istorijskog arhiva u Pirotu, za BBC na srpskom.
Rudnik je zaživeo tek 1926, kada je kroz nepristupačne planinske predele izgrađena pruga.
Imala je „ogroman značaj za lokalno stanovništvo, jer su se do tada stanovnici 37 sela snabdevali robom noseći je na konjima, a često i na leđima“, piše u knjizi.
Prugom je saobraćao voz „Ćira“, koji je prevozio „ugalj, drva i putnike“, a u pirotskom kraju i danas ima kultni status.
„Vlasnici rudnika tražili su način da ga reklamiraju, pa su došli na ideju da se snimi propagadni film koji je trebalo da predstavi rudnik u celoj državi“, navodi Lazarević.
„Pošto je reditelj Josip Novak imao širu zamisao, nastao je prvi igrani film u Jugoslaviji“, dodaje.
„Rudareva sreća“ je nemi film iz 1929. godine, nastao po motivima knjige Jovana Dučića „Blago cara Radovana“.
Lazarević objašnjava da se radi o ljubavnoj priči o ćerki vlasnika rudnika i jednom od rudara.
„Zanimljivo je da su pored profesionalnih glumaca u filmu učestvovali naturščici, koji su na terenu animirani da uđu u snimanje“, dodaje istoričar.
Tako je glavna muška uloga pripala Čedomiru Penčiću, geometaru iz Pirota, kojeg je reditelj video „u čuvenoj pirotskoj kafani Nacional“.
Romansa iz filma prenela se i na stvarni život – geometar se istinski zaljubio u glavnu glumicu, Ljubicu Veljković iz Beograda, priča Lazarević.
„To je bila glavna varoška priča – Čedomira je ostavila verenica, a od ljubavi sa glumicom na kraju nije bilo ništa, pošto se u celu stvar umešala i geometrova majka i sprečila vezu.
Bio je to početak i kraj Penčićeve glumačke karijere, ali je ostao upamćen kao Piroćanac koji se pojavio u istorijskom filmu“, kaže istoričar.
U narednih nekoliko godina, rudnik je postao veoma profitabilan, pa je država 1932. godine preuzela vlasništvo u celosti, stoji u knjizi „Kameni ugalj i garavi ‘Ćira’ u senci prošlosti“
Sa manjim prekidima, uspešno je radio do 1963. godine zatvoren iz „neobjašnjivih razloga“, navodi se.
Kako se kod Knjaževca rudario uranijum
Pedesetih godina prošlog veka svetske sile utrkuju se u razvoju nuklearnog naoružanja.
Pošto su se ljudi širom sveta uverili u katastrofalne posledice atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki u Drugom svetskom ratu, pojedine zemlje pokušavaju da razviju vlastiti nuklearni program.
U tu trku uključila se i Jugoslavija, pa tako i na Balkan stiže „uranska groznica“ – potraga za sirovinom koja služi kao nuklearno gorivo.
Traganje je na početku bilo obavijeno velom tajne.
Međutim, posle neuspelih pokušaja za dovoljno bogatim izvorima, 1953. obelodanjeno je da jugoslovensko rukovodstvo pokušava da napravi nuklearno oružje.
Početkom šezdesetih, otkriće uranijuma u blizini Kalne u Opštini Knjaževac, između Stare i Suve planine, dalo je novi polet nuklearnim istraživanjima.
Opustela varošica koja danas posetioce dočekuje natpisom „Dobrodošli u centar sveta“, tada se našla u centru pažnje jugoslovenske javnosti.
U obližnjem selu Grabovnica je 1962. otvoren rudnik, a u Kalni su poput pečuraka nikle niske zgrade za porodice radnika.
Međutim, savezna investicija u koju su polagane mnoge nade pokazala se kao promašaj.
Zato je rudnik ugašen već 1965, posle samo tri godine poslovanja, dok je stanovništvo nastavilo da radi u pogonu fabrike traktora IMT, koji je danas takođe napušten.
„Okno je potpuno zatrpano i ništa ne može da se odlaže unutra, a pre svega, do rudnika se dolazi jako teško i jedini most preko kojeg se dolazi do njega je truo i samo što se ne sruši“, ispričao je čuvar rudnika Milutin Božić za Telegraf 2020. godine.
Kalna je danas mesto sa nekoliko stotina stanovnika, dve kafane, malim marketom, a rade i osnovna i srednja škola, koje su smeštene u istu zgradu.
Pustim ulicama lutaju psi, a u bivšim pogonima fabrike traktora danas su štale u kojima obitavaju malobrojne kokoške, svinje i konji.
Izvor: BBC NA SRPSKOM
