Srbija, 20. oktobar – Istraživanje i eksploatacija mineralnih resursa daje se u bescenje stranim investitorima, pri čemu građani Srbije od svega toga imaju malo koristi koja se za sada garantovano meri samo mizernom rudnom rentom u proseku od 3-6 odsto.
Pokazalo se da su subvencije, koje država daje po svakom zaposlenom radniku, unosne za strane investitore jer utiču na povećanje pre svega njihovog profita sve dok jednog dana ne zatvore radnju preko noći i bez ikakvih obaveza pobegnu glavom bez obzira.
Prema starim zakonima o geologiji i rudarstvu koji su važili do početka 2000-ih godina, svi rudnici i rudna bogatstva su bila u vlasništvu države pri čemu je država finansirala sva istraživanja (osnovna, detaljna-primenjena i naučna), a svu korist od eksploatacije rude ubirala je država.
Rezultati geoloških istraživanja naših brojnih vrsnih geologa koja su realizovana u Srbiji i u drugim državama u poslednjih 60-70 godina su nadaleko poznati u svetu.
Prema novom zakonu o geološkim istraživanjima i rudarstvu, koji je od 2004. godine do danas pretrpeo nova izdanja i nekoliko izmena i dopuna, država se nije pobrinula da očuva svoja rudna bogatstva i ne dozvoli da ih stranci čerupaju već im je olakšala dalje izdavanje dozvola za detaljna geološka istraživanja i eksploataciju uz medijsku promociju.
Njima je pretežni interes u sticanju sopstvenog profita, dok im je ulaganje u zaštitu životne sredine na poslednjem mestu.
Najveći problem je što su to uglavnom neobnovljivi prirodni resursi o čijoj eksploataciji strane firme ne vode računa u smislu njegove održivosti za buduće generacije i zaštite životne sredine.
Počinjemo da ličimo na afričke zemlje u kojima su strane kompanije na zakonit način pokrali ležišta dijamanata uz pomoć vlasti koje budućim generacijama u siromašnoj Africi nisu ostavili ništa.
Od 2011. do 2021. godine izdato je ukupno 239 dozvola stranim kompanijama za detaljna geološka istraživanja uglavnom za metalične mineralne sirovine među kojima je najvrednija ruda zlata, srebra, bakra, litijuma, olova i cinka itd.
Domaćim kompanijama za isti period izdato je 316 dozvola za detaljna istraživanja uglavnom za nemetalične mineralne sirovina (različiti minerali i stene koje se koriste kao građevinski materijal, industrijske sirovine itd) čija je tržišna vrednost neuporedivo manja od metaličnih.
Veliko ležište bakra i zlata ‘Čukaru Peki’ nalazi se u okviru Borskog metalogenetskog kompleksa u istočnoj Srbiji, koje je predmet dugogodišnjih naučnih istraživanja srpske nauke koja su dokumentovana u stotinama naučnih radova i brojnim doktorskim disertacijama.
Detaljna istraživanja na osnovu izdate dozvole bila su sprovedena od strane kanadske kompanije ‘Nevsun Resources’, koja ne bi ni bila moguća bez ovakvih superiornih domaćih naučnih rezultata višedecenijski finansirana od države a ni bez osnovnih geoloških istraživanja koja su na primer 2002. i 2003. bila finansirana čak polovinom ukupnog budžeta tadašnjeg ministarstva za životnu sredinu.
Istinu za volju i tu je bilo malverzacija i loših odluka. Pravo na eksploataciju je 2019. godine preneto na kinesku kompaniju Zijin.
Istraživanja gornje zone ležišta, koje predstavlja epitermalnu sulfidnu mineralizaciju bakra u asocijaciji sa zlatom na dubini od 400 do 800 m, ukazuju na ukupnu procenjenu količinu od 35 miliona tona rude sa srednjim sadržajem od 2,9 odsto bakra i 1,7 grama zlata po toni.
Zijin je projektovao da će se preko 79.000 tona bakra godišnje proizvoditi čim dostigne svoj puni kapacitet, dok se o projekcijama za zlato ne iznose nikakve informacije.
Slična situacija je i sa najvećim ležištem litijuma i bora u dolini Jadra – belo zlato 21. veka, čije su rezerve procenjene na oko 158 miliona tona rude sa sadržajem od 1,7 odsto oksida litijuma i 13,95 odsto oksida bora, koje preti da padne u ruke stranog investitora – Rio Tinta, koji će se dobro ovajditi prema nekim nezvaničnim procenama za vrtoglavih 90 milijardi evra.
Prema dostupnim informacijama, godišnja proizvodnja se očekuje oko 58.000 tona litijum-karbonata, 300.000 tona borne kiseline (jedinice B2O3) i 255.000 tona natrijum-sulfata, a u periodu od 50 godina trajanja rudnika, proizvodnja će dostići ukupno 2,3 miliona tona litijum karbonata.
Prema ovakvim projekcijama čini se da će iskopati celo ležište i ugroziti njegovo dalje stvaranje koje možda još uvek traje.
Procenjeno je oko milion tona industrijskog otpada godišnje, a ulaganje u dosadašnje istraživanje je kažu oko 200 miliona dolara.
Rio Tinto ne bi ni mozgao o svim ovim kalkulacijama da nije bilo rezultata naučnih geohemijskih i mineraloških istraživanja naše naučne geološke elite na čelu sa profesorkom Jelenom Obradović sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu kojim su obelodanili potencijal ležišta litijuma u tercijarnim jezerskim sedimentima jadarskog basena u međunarodnim časopisima devedesetih godina.
Država nažalost nije valorizovala ove rezultate i donela lošu odluku da ne ulaže u detaljna istraživanja ležišta, ali su zato zapala za oko Rio Tintu.
Naši vrsni geolozi na čelu sa Nenadom Grubinom (Ph.D geoloških nauka) nastavili su istraživanja vođena instinktom za naučnom istinom (finansirana ovaj put od Rio Tinta) koja su rezultirala epohalnim otkrićem novog minerala jadarita 2005. godine i njegovim upisivanjem u svetsku mineralošku klasifikaciju u Londonu.
Iako sve zasluge ovog otkrića pripadaju isključivo znanju srpskog geološkog naučnog tima, britanski i kanadski stručnjaci koji nisu učestvovali u ovom istraživanju, okitili su se njihovim otkrićem objavljivanjem svog naučnog rada o jadaritu 2007. godine.
Ni za ovo ležište država nije se udostojila da angažuje stručnjake da urade detaljnu ekonomsku analizu osim što iznosi sumarnu kalkulaciju od famoznih 17 milijardi evra prihoda godišnje za Srbiju nepoznate jednačine, uključujući „nevidljive“ strane fabrike za baterije i električne automobile (bez prikazivanja državnih subvencija i sva ulaganja u infrastrukturu).
Zbog čega je 17 milijardi dovoljno dobar razlog da bi se građani Srbije odrekli preostalih 80 i kusur milijardi evra i poklonili Rio Tintu – britanskoj australijskoj kompaniji koja će za sobom ostaviti jalovišta i druge štetne uticaje u dolini Jadra još uvek se zvanično ne zna!
Sva istraživanja i studije su uradile domaće naučnoistraživačke organizacije u Srbiji, pa se postavlja pitanje zašto naši najbolji stručnjaci i državna administracija rade za Rio Tinto i Zijin umesto da ih je država angažovala za svoje potrebe?
Ako bi se javnost izjasnila za eksploataciju ovih ležišta koja bi bila u vlasništvu države, Srbija bi od ostvarenog profita mogla da plati izvoz (pakovanje, transport i prevoz) rudarskog otpada na tlo druge države, sa kojom se o tome dogovori, prema zakonski izdatoj dozvoli koja je regulisana nacionalnim propisima i utemeljena Bazelskom konvencijom UN, a ceo profit ostao u Srbiji koji bi nesumnjivo višestruko povećao BDP i tako ojačao ekonomsku i političku poziciju Srbije.
Preporuke, u koje sam naivno verovala do prošle godine, da se sačeka Studija o proceni uticaja na životnu sredinu i izrada ekonomske analize su potonule, jer se ovaj projekat rascepkava na nekoliko manjih i naglavačke donose zasebna rešenja suprotno zakonima i pravilima struke.
Da naši propisi o izdavanju dozvola za istraživanje, eksploataciju prirodnih resursa i gradnju nisu konzistentni sa procenom uticaja na životnu sredinu ocenila je Evropska komisija kritikujući Srbiju u prošlogodišnjem izveštaju o napretku Srbije ka EU.
Izmene i dopune Zakona o proceni uticaja stoje po fiokama ministarstava već nekoliko godina.
Nema ni inspekcijskog nadzora sa oštrijom kaznenom politikom.
Nadležna ministarstva rudarstva i životne sredine i dalje drže dobro zatvorena vrata da se kojim slučajem ne otvore za dijalog sa širim krugom nezavisnih eksperta, kako bi se sa multidisciplinarnog aspekta ocenio uticaj ovih projekata na životnu sredinu, niti pružaju sve potrebne podatke za ocenu ovog uticaja, a ni organizuju javne konsultacije.
Ne postoji ni detaljna ekonomska analiza koja bi uključila svu štetu od negativnih uticaja na životnu sredinu i stavila na raspolaganje stručnoj javnosti o kojoj bi se konsenzualno odlučivalo, a onda predstavila i široj javnosti na izjašnjavanje.
Ono što se sigurno zna je da ukoliko se izdaju dozvole za eksploataciju ovih ležišta stranim kompanijama, o svim realnim uticajima na životnu sredinu ćemo samo nagađati, i usput nasumice brojati mrvice od profita koji će ostvarivati Zijin i Rio Tinto u narednih 50 godina.
Izvor: danas.rs
Autor: Gordana Grujić
