Bor, 15. septembar – Njen dan počinje pre svitanja i „dobro jutro“ najpre poželi pčelama, stadu ovaca, kravi, svinji i prasićima. Gradislava Busić je diplomirani inženjer rudarstva, živi sa domaćim životinjama, ali joj društvo prave i divlje. U dvorište pojate stare ceo vek redovno joj, kaže, svraćaju dve srne i trčkaraju lisice.
– Divlje svinje drže malo veću distancu. Ne prilaze blizu kao srne, ali mi zato „pomažu“ da preorem zemlju. Baš sam pre neki dan bila „oči u oči“ sa njih dve. Rile su po mojoj livadi, valjda u potrazi za hranom. Vukovi su posebna priča. Izgleda su se navikli na mene, pa više ne nasrću ni na ovce i jagnjad. Ali, redovno čujem njihovo zavijanje – priča ova pedesetsedmogodišnja žena, koja 27 godina radi u borskom rudniku nemetala. Gradislava je, naime, upravnica Kriveljskog kamenoloma koji posluje u sastavu Srbija Ziđin Koper.
Iz gradske vreve vratila se prirodi pre 20 godina. Onda, kada je ostala bez majke i oca, ubrzo i bez supruga, rešila je da asfalt trampi za pašnjake i livade koje su joj ostale u amanet. Ova hrabra žena danas živi daleko od očiju javnosti, jer ju je srce vuklo nazad, na prag trošne pojate u kojoj se rodila. Ustaje, kako kaže, u tri ujutru da namiri stoku, a onda šest kilometara pešači do prvog asfalta, gde počinje njena veza sa civilizacijom koju održava zbog rudarskog poziva. Kada se vrati s posla, čeka je novi. Obrađuje zemlju da bi prehranila životinje, u plastenicima proizvodi organsko povrće, pravi sir, bere lekovite trave. Na počinak ide tek kad još jednom namiri sva gladna usta oko nje.
– Da bi čovek živeo u planini, mora najpre da je voli. Mora da voli prirodu i sve što ona daje. A, daje mnogo. Nema straha od samoće, čak ni zimi kada je najteže. Tada uzmem ceo godišnji odmor i dva meseca ne siđem u grad – priča nam Gradislava dok nas poslužuje vrućim vlaškim palačinkama i sokom od zove.
Domaćinstvo Gradislave Busić ušukano je u skute Crnog vrha. Ima pojatu, štalu, ambar, svinjac, ovčarnik, plastenike i vikendicu koju je opremila za etno turizam. Sve je to sama izgradila na svojih 30 hekatara zemlje. Prvi komšija joj je na dva kilometra odatle, a oko njenog „rajskog mesta“ je 100 hektara napuštene zemlje. U dvorištu raste limun, pa je pitamo otkud usred nedođije citrusi.
– Morala sam i samoj sebi da dokažem da ovde sve rađa. Posadila sam limun eksperimenta radi, čisto da vidim da li će na 650 metara nadmorske visine opstati i on. Pogled na drvo puno „k’o oko“ žutih plodova govori bolje od mene da može – priča Gradislava.
Volela bi ova žena da sve što je danas stekla, sutra ostavi nekom mladom bračnom paru, koji je voljan da nastavi tamo gde će ona jednoga dana stati. Ali, kako kaže, niko danas nije zainteresovan da se bavi poljoprivredom. – Uz rad i ljubav prema ovakvom načinu života, u planini sasvim lepo može da se živi. Na pola kilometra odavde je crnovrška pruga, koja povezuje Bor sa Crnim vrhom, pa je ranije bilo reči da se ona osposobi kao „Šarganska osmica“. Tom prugom su se ranije prevozila drva za borsku topionicu, a i Borsko jezero je izgrađeno zbog RTB-a. Znači, crnovrška pruga je iznad, na desetak kilometara je i ski-centar, u podnožju planine jezero. Može da se napravi zanimljiva „veza“ i sa civilizacijom. Teren je pogodan za planinarenje, lov i seoski turizam, a mir, tišina i buđenje uz cvrkut ptica su nešto što se podrazumeva na ovom mestu. Čini mi se da baš to ljudima danas najviše treba – zaključuje Gradislava Busić.
Gorica Tončev Vasilić
