Bor, 15. oktobar – Dovođenjem stranog partnera u RTB Bor i stoprocentno davanje rudnog ležišta Čukaru Peki, rudnika zlata koji je kineski ZiĐin, uz vredna ulaganja, priveo eksploataciji, ali i zbog tradicionalnog doprinosa kombinata bakra razvoju Jugoslavije i Srbije, i još nekih zasluga, sadašnja država ne bi trebalo, nego morala bi da što pre krene u obnovu i sistematski, stabilan i dostojan razvoj i život Bora i okoline. Od dolaska ZiĐina, potkraj 2018. godine do danas, svedoci smo naglog povećanja proizvodnje bakra i zlata, kupovine zemljišta (više od 1.600 hektara), izgradnje rudarskih objekata i proširenju kopova, eksploataciji i “zatvaranju” Borskog jezera i više nego skromnog punjenja lokalnog budžeta. Zaposlilo se, zajedno sa Majdanpekom, i oko 1.500 radnika, što nije beznačajno u pogledu standarda i rešavanja nezaposlenosti. Koliko je država prihodovala još se tačno ne može tvrditi. Poznato je da je prestalo punjenje bakarne “vreće bez dna”, skinuti su višedecenijski dugovi bivšeg RTB-a, dobijana je, istina nedovoljna, rudna renta, slio se i deo doprinosa zaposlenih. Grad Bor, sem dela doprinosa na plate, smanjio je broj nezaposlenih, pristigle su i vredne donacije. Bor, opet, gubi selo Krivelj, gubi zelene površine i zemljište u okolini, odriče se raznih objekata (primer su zgrade Instituta), smanjuje mogućnosti turističkih destinacija, uvećava ekološke nedaće, prvenstveno trpi pojačanu aerozagađenost. Ima tu još štošta, ali je suština u tome da je do sada – više izgubljeno nego dobijeno. Kad se malo bolje razmisli, ni iseljenje toplane iz kruga bivšeg RTB-a neće biti jeftino, nije za bacanje i još vazda objekata i parcela prodatih u sklopu bivešg kombinata bakra.
Bor se, pred prodaju RTB-a, odrekao i oko 2,5 miljardi doprinosa, novca iz gradskog budžeta, odrekao se i aerodroma u prilog državi, ustupa i velike površine šumskog blaga na Crnom vrhu i još ponegde, digao je ruke od lekovite Brestovačke banje, otuđuje seoske resurse, udovoljava političkim tajkunama, odriče se tradicionalnih vrednosti… Primerice, izobilje turističkih potencijala više nije moguće vratiti.
Zato, i ne samo zato, država ne sme više zatvarati oči pred gradom i celim ovim krajem koji je – i danas je isto, i još snažnije – žrtvovao, od zdravlja svojih građana u ekološkoj propasti do odricanja očevine i dedovine – najmilije, najbitniji imetak. Žrtvovani su i darovi prirode, davalo se i narodno i Božije, samo da celoj naciji bude bolje i sigurnije. Uništavan je sopostveni interes, urušena je životna sredina, zaboravlejna je i 1935. godina i prva ekološka buna u Evropi i svetu – Vlaška buna, i sve do danas se trpelo, životarilo, disalo sa pola pluća. Ne bi bilo strašno da građani Bora ne plaćaju struju, jer gradili su svojim parama i znojem “Đerdap” i delekovod do Kostolca ili da ne plaćaju železnički prevoz do Majdanpeka, i još mnoga toga, de ne spominjemo i taj predugi spisak.
Šta to naša država Srbija, uz saradnju sa partnerskom kineskom firmom, može da učini za Bor? Za jedini veći rudarski grad i rudnik bakra, za jedini rudnik zlata, za ubedljivo najznačajniji doprinos u razvoju zemlje u 20. veku, za prvi ekološki stradalnik Evrope? Za grad koji sa okolinom, Crnim vrhom i Majdanepkom poseduje procenjene rezerve zlata vredne više od 50 milijardi dolara.
Evo nekih mogućih predloga. Da, već jedanput, dođe do kadrovskih promena u rukovođenju grada (od 2012. godine učinjene su katastrofalne greške!), da ZiĐin obezbedi čistu i zdravu ekološku sredinu, da se polovina rudne renta, pogotvu ako se uveća, opredeli lokalnom budžetu, da se striktno poštuju zakoni, pre svega u sferi ekologije, da se obnove napušteni objekti od “Kapije Bora” do “Hajata” na Crnom vrhu, da se preuredi i vrati nekadašnji ambijent Brestovačke banje, da se očuva Stol i Borsko jezero, da se seoski resursi ne uništavaju, da se završi planirani put od Dospotovca, komletno rekonstruiše saobraćajnica do Majdanpeka, kao i uspostavi nekadašnji železnički saobraćaj sa Beogradom i Zaječarom do Negotina, da se izmesti izvan grada Zoološki vrt. Neophodno je da se grad razvija po najstrožim urbanističkim kriterijumima, da se nastaviti sa širenjem industrijske zone, da se izgradi nova toplana i popravi vrelovodna i vodovodna mreže, izgradi Fabrike otpadnih voda i oživi Borska reka. Bor nema ni Fabriku vode iako je neophodna. Potrebno je dovršiti vodosistem “Bogovina”, izgraditi gradsku ili regionalnu deponiju. Sela Oštrelj i Slatinu sačuvati od dima, zatrovanih vodotokova i prašine. Izuzetno je važno i da ceo Dom kulture bude vraćen – kulturi, da se kompletan društveni život podigne na viši nivo, a to znači: da se krene sa profesionalnim pozorištem, da Sportski centar zablista punim sjajem, da se sport unapredi, da se rekonstruiše celokupno francusko nasleđe u arhitekturi, da se obogati i ulepše NGC, da se gradski park uvede u red, da se neprestano neguju zelene površine i premesti Zelena pijaca, da se, zajedno sa glavnom ulicom, dogradi i uredi stari gradski centar, da se izgradi kanalizacija na Borskom jezeru, izgradi obilaznica i pravoslavna crkva na Tilva njagi ili u NGC, ne dopusti prodaja Instituta, i tako redom. Najpre trebalo bi sačiniti prioritet za stvaranje tog, savremenog, Novog Bora.
Bor, a potom i cela i Timočka Krajina, uz još neke korisne ideje građana i stručnjaka, treba (mora!) da se, shodno i svojim resursima, uzdignu i postanu mala Evropa. Pre svih, Bor to zaslužuje, ima i sa čime i sa kojim ljudima, uslovno poseduje i rudnik zlata. Zamislite, grad koji ima rudnik zlata, uz tu blagodet i ogroman rudnik bakra sa blistavom perspektivom. Kao taj i takav ne bi smeo da ostane kao učmala, jedva živahna, ekološki stradala sredina – mesto iz kojeg se beži, iz kojeg dokmalo stižu tužne i ružne vesti. Ako to ne učinimo sad, kad ćemo onda značajnije uzanpredovati, kad?
Pa sve ove ideje i predlozi doleze baš danas – u vreme kad, krajem oktobra, treba da se dogodi istorijski razvojni pomak – otvaranje, posle nekadašnjeg Blagojevog kamena i još nekih manjih rudokopa najsjajnijeg metala, prvi veliki rudnik zlata. On će se zvati “Čukaru Peki”, Petrovo brdo. Nije to datum kao i svaki drugi, ni za Bor, ni državu Srbiju. Ne bi trebalo da bude svejedno ni Kinezima. Najmanje zbog toga što smo čelični prijatelji.
Narode, državo, Bor nije više samo grad bakra, Bor je, povrh svega, grad zlata i bakra.
