VREDNI LJUDI POD RTNJEM

Po­se­ti­o­ci želj­ni mi­ste­ri­je

Ujed­no, do ju­če na­pu­šte­no i de­va­sti­ra­no na­se­lje, na­sta­lo ka­da je po­ro­di­ca Minh u ovom kra­ju po­čet­kom 20. ve­ka osno­va­la rud­ni­ke, po­sta­je s ovim pri­ča­ma pri­vlač­no i ula­ga­či­ma u sa­vre­me­ni tu­ri­zam i po­se­ti­o­ci­ma ko­ji že­le da mi­ste­ri­ju spo­je s uži­va­njem. Za­sad, u pred­se­zo­ni,  sme­štaj mo­že da se na­đe i za šest do 12 evra po da­nu.

U su­sret to­me, pe­de­se­tak pre­o­sta­lih sta­nov­ni­ka se­la Rtanj ko­ji ži­ve na sta­zi ka „Vre­lu”, jed­nom od naj­po­zna­ti­jih mag­net­nih po­lja me­re­nji­ma ot­kri­ve­nim na Rt­nju, po­če­li su da se pri­pre­ma­ju za go­ste.

U do­ma­ćin­stvu Dra­go­ti­ća, ino­stra­nih pen­zi­o­ne­ra ko­ji­ma je ćer­ka iz Austri­je da­ro­va­la ku­ću na pla­ni­ni, ba­šta se uve­li­ko ure­đu­je. Kum Mi­o­drag Sta­men­ko­vić iz Bo­ljev­ca ore­zu­je sa­su­še­ne gra­ne ja­bu­ke ka­ko ne bi ugro­ža­va­le voć­ku u no­vom cva­tu, dok do­ma­ći­ca Rad­mi­la pra­vi rtanj­ske li­ke­re od vo­ća i hra­ni svo­je i udo­mlje­ne pla­nin­ske pse. Vi­so­ki pri­ti­sak od kog je bo­lo­va­la, ka­že, na ovoj pla­ni­ni je ne­stao.

Iz obli­žnjeg Bo­ljev­ca po­re­klom, su­prug Kr­sta raz­vo­zi po­se­ti­o­ce do sta­za do ko­jih džip mo­že da stig­ne, jer uspon na sam pi­ra­mi­dal­ni i go­li vrh iz­u­zet­no je te­žak.

U pro­du­žet­ku sta­ze za­ti­če­mo Pe­tra Bo­dro­ži­ća ka­ko kre­čom šti­ti ko­ru sta­ba­la šlji­ve, ja­bu­ke, kru­ške. De­ca su u Be­o­gra­du, on i su­pru­ga za­ra­di­li su pen­zi­ju u Hr­vat­skoj i ka­ko ov­de dru­ge tr­go­vi­ne ne­ma, kao i osta­li pra­ve med, ča­je­ve i ra­ki­ju za tu­ri­ste ko­ji pro­đu.

Sla­vi­ca Ri­stić je naj­rad­ni­ja. Osta­la je sa­ma, po­sle ne­dav­ne smr­ti su­pru­ga, pa joj, dok su de­ca u gra­do­vi­ma, ni­je te­ško da pra­vi li­ker s me­dom, da su­ši čaj od ko­pri­ve ko­ji je, kao i si­rup do­bar za krv­nu sli­ku. Osim he­kla­nih šu­sti­kli, u nje­nom dvo­ri­štu i or­ma­ru let­nje ku­hi­nje mo­gu se na­ći i slat­ko od šar­ga­re­pe, ali i od ti­kvi­ca – s be­lim lu­kom za sni­že­nje krv­nog pri­ti­ska.  Osim rtanj­skog ča­ja, zva­nog đi­pi­kur zbog to­ga što pod­sti­če me­ta­bo­li­zam, pre­po­ru­ču­je ivu: „Tra­va iva osta­vlja ži­va”, sta­ra je iz­re­ka u kra­ju. Na­ro­či­to je po­mo­gla oni­ma ko­ji se opo­ra­vlja­ju od te­ških bo­le­sti, za ko­je ov­de be­ru gor­ku haj­duč­ku tra­vu. Ča­je­vi su svi 300 di­na­ra, li­ke­ri od 1.200 do 1.300, kao i med. Ce­ne su je­din­stve­ne.

Do­ma­ćin­stvo Mi­lo­va­no­vić po­zna­to je po to­me što odr­ža­va obli­žnje „Vre­lo” ukla­nja­ju­ći ot­pat­ke ba­ha­tih tu­ri­sta i či­ste­ći „spo­me­nik pi­ra­mi­di” ko­ji su no­vo­do­šli ho­te­li­je­ri ob­no­vi­li. Rtanj­ski med, ot­kri­va­ju, pra­ve s ma­slač­kom, ora­si­ma i ma­lim bo­ro­vim ši­šar­ka­ma da bi bio lek za bron­hi­tis. Ga­zda Mi­o­drag zva­ni Mi­le Ba­njac ka­že da ga je banj­sko po­re­klo pod­sta­klo da me­đu pr­vi­ma iz­da­je so­be s kre­ve­ti­ma na sprat, zbog če­ga su i ce­ne sva­ka­ko ni­že ne­go u ret­kim, sko­ro ob­no­vlje­nim rtanj­skim pan­si­o­ni­ma. Ne­da­le­ko od sta­ze do­ma­ći­na, pu­tem pre­ko mo­sta i po­red na­pu­šte­nih rad­nič­kih zgra­da, sti­gli smo do ve­le­lep­ne Gre­ti­ne vi­le, ko­ju su no­vi ho­te­li­je­ri ob­no­vi­li.

Gre­ti­ne ru­že

Su­pru­ga na­sled­ni­ka osni­va­ča rud­ni­ka Ju­li­ju­sa Min­ha, kao i on, vo­di­la je bri­gu o ovom kra­ju i ru­da­ri­ma. Pret­po­sta­vlja se da se Ju­li­jus 1931. go­di­ne u vre­me ve­li­ke svet­ske kri­ze ubio, po­što ni­je is­pu­nio obe­ća­nje rad­ni­ci­ma da će raz­me­ni­ti ugalj za ži­to i ku­ku­ruz. Je­vrej­ka iz Austri­je ko­ju je kao bol­ni­čar­ku upo­znao u sa­na­to­ri­ju­mu dok se le­čio od tu­ber­ku­lo­ze, u znak se­ća­nja na po­koj­nog mu­ža po­di­gla je ka­pe­lu na vr­hu Rt­nja na 1.565 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne. Na­ža­lost, ka­pe­lu su de­ve­de­se­tih di­na­mi­tom sru­ši­li „lov­ci” na di­ja­man­te, za ko­je se ve­ro­va­lo da su tu za­ko­pa­ni. Za iz­grad­nju je utro­še­no 1.000 ča­so­va ra­da, ka­me­nje su pre­no­si­li ma­gar­ci, a gra­di­li su je ru­da­ri. Ka­pe­la Sve­tom Đor­đu, od ko­je su osta­li sa­mo osta­ci, osve­će­na je 19. ma­ja 1934. go­di­ne.

Ve­li­ku pa­žnju Gre­ta je po­sve­ti­la ure­đe­nju na­se­lja. Na­pra­vi­la je park na 40 hek­ta­ra, sa sta­kle­nom ba­štom, ro­za­ri­ju­mom i ru­žič­nja­kom u ko­jem je uz­ga­ja­no 150 vr­sta dr­ve­ća i ra­znog ukra­snog bi­lja. S pu­to­va­nja je do­no­si­la sad­ni­ce. Duž ko­lo­se­ka ko­jim su pro­la­zi­li va­go­ne­ti, po­sa­di­la je vi­še od 3.000 sad­ni­ca, ta­ko da se ugalj ni­je vi­deo od „ko­lo­se­ka špa­li­ra ru­ža”. Za­pam­će­na je po do­bro­čin­stvu pre­ma de­ci ru­da­ra. Pri­ča se da je na­šla uto­či­šte u se­lu Ili­no po­sle ra­ta i pre­ma jed­noj ver­zi­ji uprav­nik rud­ni­ka za­bra­nio je ru­da­ri­ma da idu na nje­nu sa­hra­nu 1947. go­di­ne, prem­da je, pre­ma dru­goj, umr­la pe­de­se­tih u bol­ni­ci u Bo­ljev­cu.

Gre­ti­no je­ze­ro oči­stio je i „oži­veo” u nje­go­vom spe­ci­fič­nom ze­le­ni­lu De­jan Mi­lo­je­vić, ko­ji s po­ro­di­com ov­de pro­vo­di le­ta. Či­šće­nje dna je­ze­ra, či­je be­ton­ske obo­de je po­di­gla dr­žav­na vlast na­kon ra­ta, ali je de­ce­ni­ja­ma bi­lo za­pu­šte­no, zah­te­va­lo je ve­li­ki po­sao. Da­nas u je­ze­ru na­se­lje­nom ri­bom lju­di se ku­pa­ju, a ovo me­sto „Fe­sti­va­la et­no-mu­zi­ke i sta­rih za­na­ta” – oda­brao je i No­vak Đo­ko­vić za od­mo­ri­šte na pla­ni­ni ko­ju, ipak, ni­ko ne že­li da vi­di u bu­duć­no­sti kao na­tr­pa­no le­to­va­li­šte.

S čam­ca na je­ze­ru vi­di se na ob­ron­ku i po­lu­sru­še­na zgra­da za ko­ju tvr­de da je pla­ni­ra­na za Te­slin cen­tar i za „re­ša­va­nje” enig­me zva­ne Rtanj – ko­ji če­ka ula­ga­nja u no­va is­tra­ži­va­nja. „U pro­bi­ja­nje za­tvo­re­nih tu­ne­la” ka­ko ve­ru­je mla­da Iva­na Man­dić, vo­dič iz Be­o­gra­da, ko­ja se od­lu­či­la za ži­vot na Rt­nju u ko­jem je, tvr­di za „Ma­ga­zin”, od bra­nja le­ko­vi­tih tra­va do bro­ja­nja zve­zda iz tra­ve, mno­go na­u­či­la.

Srp­ska ra­mon­da

Je­din­stve­ni, ne­na­se­lje­ni pla­nin­ski džin Rtanj sa sna­žnom „ru­žom ve­tro­va” ima i svoj neo­bi­čan cvet. Srp­ska ra­mon­da ili cvet fe­niks, ko­ji sim­bo­li­še ži­la­vost i ne­u­ni­šti­vost na­šeg na­ro­da, en­dem­ska je bilj­ka cen­tral­nog Bal­ka­na ko­ju je 1874. go­di­ne ot­krio Jo­sif Pan­čić na ob­ron­ci­ma Rt­nja. Ra­mon­da ser­bi­ca je, pi­še u na­uč­nim za­pi­si­ma, osta­tak sup­trop­ske flo­re Evro­pe i Me­di­te­ra­na, za­to se na­vo­di čak i da je afrič­kog po­re­kla. Slič­na je vr­sti na­ta­li­ji­na ra­mon­da, ali se odva­ja oso­be­no­sti­ma: li­sto­vi su joj sku­plje­ni u ro­ze­tu i elip­tič­no su rom­bič­ni. Ka­rak­te­ri­stič­no za nju je da iako se pot­pu­no osu­ši, mo­že po­no­vo da oži­vi i pro­cve­ta.

Izvor: Politika