Na samom početku Autostoperskog vodiča kroz galaksiju, glavni lik ne samo da je izgnan iz svoje kuće već mu je cela kuća izgnana iz urbanističkog plana. Zašto? Zato što je predviđeno da tu prođe novi put. On nema kome da se žali – metafora za to je da je rok za žalbu istekao mnogo pre nego što je bio svestan šta država uopšte smera kao i činjenica da je žalba trebalo da se uloži u drugoj opštini. Međutim, on i na jednom daleko višem nivou i dalje nema kome da se žali. Cela planeta Zemlja predviđena je za uništenje jer na tom pravcu treba da se gradi galaktički autoput. A rušitelji planete zemlje, kosmički izvođači radova, pripadaju rasi vanzemaljaca sa najgorom poezijom u čitavom svemiru.
Ukratko rečeno, čitav svet je preotet i zaposednut priviđenjima brzine, i progresa; mi smo svi raseljena lica, autostoperi prepušteni na milost i nemilost autoputeva i nemamo kome da se žalimo. Povrh svega, i poezija je loša.
Knjiga Zarobljeni u nepokretnosti Igora Velića u ovu jednačinu vraća žal i snevanje.
Dok sam čitao, počeo sam da shvatam ne samo da nisam usamljen u nezadovoljstvu savremenim gradom, već i da nije nužno pristajati na ludilo. Osećao sam da mnogo toga nije u redu, ali nisam umeo da to dovedem do ideje. Svi vidimo ružnoću i neprijatnost gradskih sredina, ali nam teorija pomaže da ugledamo neuralgične tačke. I više od toga, teorija nam pokazuje da to nisu puke datosti. Nije grad sam od sebe postao ovakav. Naprotiv, na tome se predano radilo. Savremeni grad je posledica vektora koji većinom potiču iz opsesije novcem, sticanjem, brzinom, dostupnošću.
Knjiga pokazuje da u tom ludilu ima metode. Na vrhu je kapital čije su oličenje „multinacionalne kompanije, investitori, politička i ekonomska „elita““ koji u srednjem sloju imaju „pomoć i podršku tehničke inteligencije, čije postupanje ne diktiraju znanje, obrazovanje, zakon, etika i moral.“ A na dnu – na dnu je klasa poniženih i uvređenih: njeno predstavnik je radnik koji „nema pravo na prostor, nema pravo ni na odmor. Njegovo kretanje je samo produžetak njegovog rada: ubrzano, fragmentirano, nesigurno.“
Kosta Stojanović, koji je vodio i dobio carinski rat sa Austrougarskom i koji je prema tome savršeno znao šta su ekonomija i novac, isticao je da je ekonomija najniži oblik energije. Ideje – moral, etika, vrednosti – nalaze se na vrhu. Novac je samo dno. Društvo koje sve zasniva na novcu tone u nemoral, bezakonje, anomiju.
Grad čiji je razvoj podređen kapitalu, postepeno se preobražava u sve ovo što imamo a što uporno, iznova i iznova, knjiga ističe da ne bismo zaboravili, da ne bismo ni na trenutak smetnuli s uma. A to su: ulice koje postoje za automobile, trotoari koji takođe postoje za automobile, signalizacija koja isto tako postoji samo za automobile.
Grad Bor ovde igra ulogu kako nesrećnog zamorčeta tako i paradigmatskog primera. Bor bukvalno leži na zlatu i bakru. Moglo bi se reći da on kapitalu daje sve što mu treba. I taj kapital opet nije u stanju da od Bora načini grad koji je za ljude: umesto toga je sve razlupano i razlokano, pogođeno bedom i neravnopravnošću. Bor je zaoštrena kriza, stvar istovremeno dovedena i do logičkog ishoda i do apsurda. Grad koji leži na parama prepušten je smeću. On je, kako to Igor dramatično slika, poput neke platonističke anti-države, društva zasnovanog ne na idejama i vladavini umnih, već naprotiv, na vladavini čiste požude za novcem i sticanjem. Da kapital ima šta da ponudi, tu bi se dokazao. Nema, nije ni u stanju.
I knjiga je zapravo najuspelija u tome kada prikazuje kako grad oslikava način na koji društvo diše, odnosno, način na koji se društvo guši. Uviđamo da ni saobraćaj nije samo posledica lične bahatosti, već i odraz celog društva opijenog kapitalom i koje se prema tome tetura i obara stvari oko sebe. Rečima knjige, „Kada društveni sistem normalizuje bezakonje, saobraćaj ga samo verno preslika.“
Ljudi umeju da se osmehnu kad im se skrene pažnja da nije samo Sahara pustinja, već da je to i Antarktik. Toliko smo navikli da sa pustinjom povezujemo samo pesak, ali ne i sneg i led. Sigurno bi licem sevnula drugačija, neprijatnija grimasa, kada bismo se setili da i grad, uz sve svoje zgrade i građevine, takođe može biti pustinja: urbana pustoš.
To je onaj kosmos koji grade bića sa najgorom poezijom na svetu. To je kosmos bez poezije, o kojem Igor piše: „Sve je uniformno. Sve je predvidivo. Sve je bez poetike.“ I dodaje: „Savremeni grad je gluv. Automobili su mu buka, bilbordi su mu jezik, a čovek je šum koji se filtrira.“ To je onaj isti grad iz filma Matriks u kojem je sve jednolično i sve je, ako pažljivo obratite pažnju, „gradsko“: gradski metro, gradska deponija, gradska železnica, gradska pošta, gradska elektrana; čak se i hotel zove „Srce grada“ („Heart O’ the City”). Nema ničega da nije gradsko; ali stvarnog grada nigde. Ceo taj grad je simulacija koja postoji da ljude ukoloteči i iz njih iscedi životnu energiju potrebnu mašini. Zvuči kao da se ponavljamo, ali to ne treba da nas čudi. Odlika pakla je rđava beskonačnost istih, besmislenih Sizifovih radnji i Tantalovih muka.
Pitanje je kako naći izlaz. U klasičnom mitu, Euridiku je iz Hada izvukao Orfej, pesnik. I to je ona druga, svetla strana knjige, zraci sunca koji mestimično paraju olovne oblake. Ukratko, to je poetika grada: „Kada je prostor oblikovan tako da podržava susret, pogled, igru, tišinu i šetnju, on postaje poetičan. Kada guši, otuđuje, ubija slučajnost i spontanost, tada poetike nema.“
I kao što mi je ranije knjiga objasnila šta me zapravo muči, tako me je istovremeno ohrabrila u jednoj drugoj aktivnosti. Naime, kada bi mene neko pitao kakav grad želim, ja ne bih voleo da to bude grad u kojem se od tačke A do tačke B stiže najkraćim putem. Da mene neko pita, ta putanja bi svako malo skretala, uspinjala bi se uz nadvožnjake i niz njih silazila, a potom bi zavijala suočena sa građevinama koje tu stoje kao čuvari prostora koji im je davno dodeljen kao počasno mesto najstarijima. Ličila bi na kretanje u prirodi, u šumi. Zbog ovih stalnih skretanja i okreta, pogledu bi se pružali stalno različiti delovi grada, pucali veličanstveni pogledi, a onda se na sledećem skretanju gubili.
Sve ovo je naravno plod mašte čoveka koji voli da šeta i raduje se nepredvidljivom: gradu koji nije sav dat izjedna, već koji se sve vreme i skriva i otkriva. I takav grad iz mašte verovatno nikada neće postojati. Ali ova knjiga čoveka ohrabruje da mašta jer grad postoji radi čoveka. Ne rađamo se u automobilima da bi sve bilo podređeno njima. Rađamo se u ljudskim telima i sa sposobnošću da maštamo.
Mi zaslužujemo gradove koji su po meri ljudi. Gradovi mogu postati bolji, u njih se može vratiti harmonija. Knjiga to dokazuje navođenjem mnogih uspešnih borbi za ostvarenje snova kojima su gradovi ili makar njihovi delovi bivali preobraženi. Nije tačno da su gradovi takvi kakvi moraju biti i da je svaka želja za boljim samo nepraktično sanjarenje. I ovi naši nesrećni gradovi su takođe izašli iz snova nekih ljudi: samo, to su snovi novcu i sticanju. Kvartovi tih ljudi su lepi, ograđeni, uredni, bez buke i smeća; ostali su prepušteni gradu iz noćne more.
U Doručku šampiona Kurta Vonegata, jedan od likova, Kilgor Traut, autor je popularnog romana sa naslovom Kuga na točkovima. U tom romanu, jednu planetu naseljavaju bića koja podsećaju na američke automobile te ona izumire jer su automobili pojeli sve resurse. Uskoro ista sudbina zadesi i našu planetu: „svaki oblik života na toj nekada mirnoj i mokroj plavo-zelenoj lopti hraniteljki sada je umirao ili je već bio mrtav. Svuda su se nalazile školjke velikih buba koje su ljudi napravili i obožavali. To su bili automobili. Oni su ubili sve.“
Zarobljeni u nepokretnosti nas drmusa i budi iz košmara kulta mašine. Istovremeno nam nudi jednu novu poeziju kojom gradovi mogu ponovo oživeti: urbanu poetiku. Svet se rađa u pesništvu; i kada se zamori i klone, pesmom se žali i pesmom preporođa.
Danko Kamčevski, autor bloga https://zvezdanitrag.wordpress.com/
Knjigu možete besplatno preuzeti na linku https://drive.google.com/file/d/1LyIYk0gdMbuXpfNk8AaT78IclhRfdgIb/view
