Bor, 7. maj – Nekada ponos grada Bora i državne železnice, osamdesetih godina iz temelja rekonstruisana, jedna od najfunkcionalniji i najlepših u Srbiji, danas je ruglo i nebezbedan objekat. Nekada je, sedamdesetih i osamdesetih godina, Bor imao i poslovni, super kommforni voz do prestonice, služio je i kao primer prestiža u bivšoj, velikoj državi. Nije bilo vozova sa 200 kilometara na sat kao danas, ali bilo je sigurne i udobne vožnje od Beograda do Prahova. Bor je bio glavno železnićko čvorište zbog velikih poslova i zlatnih godina ovdašnjeg rudarstva.
Danas je tuga i opomena.
Ukoliko samo navratite ili odete do železničke stanice i sačekate recimo voz iz Majdanpeka u 11,10 minuta, začudićete se kako je, do ne tako davno, ova zgrada bila lepa i uredna, čista, s puno živosti. Danas su vrata razvaljena, prozori polupani i zjape na sve strane, prljavština i otpaci po hodnicima, polomljene klupe. Slika iz nedođije. Ne daj Bože da naiđe neko usamljeno dete, da ovuda naleti podnapit ili iznemoćao, neupućen, pitanje je kako bi prošao. Jer, u gornjem delu zgrade sve je otvoreno i porazbijano i uz malo nepažnje moguće je i najgore. Nema čak ni staničnog osoblja, infromacije o retkim vozovima dobijaju se ako telefonski pozovete stanicu u Majdanpeku.
U vreme predizborne kampanje neke stranke su ukazivale na propadanje vrednog objekta i moguće udese, ali nadležni ništa nisu čuli ili su se, kao i danas, pravili neveštim i bezbrižnim. Najpre bi lokalna vlast trebalo da interveniše što pre bez obzira čije je vlasništvo u pitanju. Nije samo muka u ružnom izgledu, nego je, za neverovati, i bezbednost prolaznika i namernika tim prostorom ugrožena.
Na železničkoj ispostavi Bor – Teretna lepša je slika: ima službenika, uredno je i bezbedno, dok je nekadašnja stanica u Slatini napuštena i zvrji prazna i neugledna.
U Rgotini je stanica, kao i uvek, u radnom ambijentu. U Boru, gradu u kome cveta rudarska proizvodnja, gde teku bakar i zlato kao nikada ranije, železnička stanica je pusta i napuštena. Da se ne poveruje.
