Bor – Zaječar, 28. avgust – Danas, 28. avgusta, na Veliku Gospojinu, slavu mnogih domaćina u Timočkoj Krajini, mediji su objavili saopštenje Pokreta “1 od pet miliona” u kojem se iskazuje bojazan da se pordajem majdanpečke Zlatare finalizuje rasprodaja istočne Srbije. Pre Zlatare, prvo uništavane po isrpobanom i poznatom receptu, i glavna uzdanica ovog dela Srbije – RTB Bor je, kroz nekakvo strateško partnerstvo, prodat uz omogućavanje kineskoj kompaniji da sto odsto kupi i novi rudnik zlata i bakra Čukaru Peki. Sa RTB – om Kinezima je pripalo i ostalo bogatstvo – od Borskog jezera do rudarskih stanova, raznih objekata, parcela građevinskog i ostalog zemljišta. Ni sami Kinezi, verujemo da nisu verovali, šta im je sve dato. U poslednje vreme pripale su im i dve vredne zgrade Instituta za rudarstvo i metalurgiju na 50 godina korišćenja.
RTB je, pre neku godinu, prodao i nekada na sva usta hvaljeni rudnik kvarca Belorečki peščar, otišao je u tuđe ruke i deo Brestovačke banje, rasprodate su fabrike na borskom “7 kilometru”. Nisu se ni Zaječarci proslavili u čuvanju svoje, teško stečene, imovine. Prodali su Italijanima nekada najbolje poljoprivredno dobro u ondašnjoj Jugoslaviji, ono u Salašu, pa rudnik kvarca u Rgotini, izuzetno profitabilnu Pivaru “7. septembar”… I da ne idemo dalje. I u ostalim opštinama bilo je prodaje i rasprodaje svega i svačega, čini nam se, posebno u Negotinu. Srećom, još se ne poseže za “Đerdapom”, mada su Rumuni svoj deo otuđili Nemcima. Videćemo kako će se i dokle će se naši držati.
Bez obzira što nam na problem prodaje najvrednijeg u kući ukazuje jedan neomiljeni u aktuelnoj vlasti politički pokret, opomena na prodaju Zlatare je upiranje prsta u olako brzo odricanje od Basena Bor. Jer, Bor je nekada gradio i Đerdap i Prahovo, i pola Zaječara, i fabrike kablova u Jagodini, Sevojnu, i prugu do Majdanpeka, i dalekovod od Đerdapa do Kostolca, i puteve, odmarališta po Jadranu, u banjama i planinama, opremao bolnice u Beogradu, i brinuo o pola bivše Juge. Danas, eto čuda, o njemu brinu drugi. Stranci, bilo da su prijatelji poput ovih iz Kine ili neki drugi, nije velika razlika. Vreme će pokazati koliko vredi zaklinjanje u prisnost, drugarstvo, prijateljstvo, obostrano korisnu strategiju.
Istočna Srbija je drugačija od svih ostalih krajeva u Srbiji. I po stanovništvu, i privredi, i granicama, pa i običajima i navikama, čak i prirodnim lepotama. Možda je, i to odavno, jedinstvena i po odlasku radnika u inostranstvo. Opustela su sela u kladovskoj i negotinskoj opštini, nema mladih, nema života. I sve više naroda odlazi na stalni privremeni rad uglavnom na “truli zapad”. Naprosto, taj trend je neuhvatljiv. I niko se ozbiljnije ne obazira šta će biti sutra?
Ako stranci ovde otvaraju fabrike i upošljavaju naše radnike, to je razumljivo. Zašto da rade u inostranstvu ako mogu kod svoje kuće. Naravno, pod uslovom da ih stranci ne “dave” niskim platama.
I da više ne podsećamo vlast na prodaju i zemlje, i vode, i najmilijeg, i stečenu dedovinu i očevinu. Da ne spominjemo i “Prvu petoletku”. Nego, samo da im damo na znanje da je takve politike dosta i da moramo više poštovati svoje, da gledamo u sebe, sebi u oči, a ne da zavisimo od stranaca pa ma kakvi i koji bili. Kakvo je to, primera radi, strateško partnerstvo kad je 73 odsto RTB zvanično u rukama Kineza koji odlučuju apsloutno o svemu. Kako danas razvijamo turizam na Borskom jezeru kad tako velelepni hotel “Jezero” nije u pogonu, kd smo i to prodali rudarima i proizođačima bakra? Ko nas je terao da i jedan takav turistički biser, bez preke potrebe, izgubimo?
Otvorite malo više vrata transparentnosti, pitajte narod, okrenite se odlučnije, hrabrije i poštenije prema svojim građanima. Jer, još nam, izgleda, samo treba da u istočnoj Srbiji prodamo “Đerdap” – radnu snagu smo nesvesno “izvezli” – i da se, ne daj Bože, jednog dana ostvari opomena vezana za otuđenje Zlatare Mjadanpek. Iako u ovom primeru ima malo i simbolike, nemojmo se igrati – zlatni rudnici se ne prodaju u naprednom svetu.
