Beograd, 29. avgust – Mediji i danas prenose saopštenja stranaka o tome kako je „necivilizacijski postupak“, šutiranje radnika, i to rukovodioca Topionice bakra u Boru (kompanija ZiĐin) Nenada Jankucića, opomena našoj državi da odlučnije reaguje u sličnim situacijama. Ponegde se „naši radnici tretiraju kao robovi“ od strane stranih poslodavaca, što je, zasigurno, nedopustivo i neprimereno vremenu u kome živimo.
Posebno je naznačena rečenica da je borski slučaj „mnogo više od običnog sukoba na poslu, i da je posledica stanja u celoj državi.“ E, upravo ova konstatacija, treba da zabrine nadležne i ukaže im na indolentno ponašanje kada su srpski radnici očigledno ugroženi i dovedeni do granice, ili ispod, dosotojanstva.
Dobro je što su sindikati (u mnogim preduzećima su samo na papiru!) brzo reagovali. Jedan od članova porodice Jankucić zaposlen je (ili je bio gotovo ceo radni vek zaposlen) u tom istom kolektivu sa dugogodišnjim liderskim stažom u sindikatu Nezavisnost. Danas pomaže tom sindikatu, praktično je još aktivan i uvažen. I to je verovatno jedan od razloga što je blagovremeno reagovano i što je javnost stala na stranu očigledno povređenog i uvređenog radnika. Reakcija najodogvornijih u ZiĐinu je bila korektna i ceo slučaj ispitaće novoosnovana komisija, mada se i kineski direktor i akter cele drame lično izvinio kolegi i njegovoj porodici. Izvinjenje je prihvaćeno, a iz familije poniženog radnika imaju i više razumevanja nego što se očekivalo.
U Topionici i rafinaciji je teško raditi, tamo su stalne stresne situacije, neprestena je borba za većeom proizvodnjom i poštovanjem mera ekološke zaštite i zaštite na radu. Nije lako ostati pribran i skoncentrisan kod situacija kada zataji ljudski faktor. Kineski kolega je prihvatio krivicu, spreman je da se edukuje i da bolje upozna srpske običaje i navike. Treba sve to prihvatiti kao iskrenu nameru i ne komplikovati…
Mora se i ubuduće zajednički raditi i izgraditi u ambcioznim planovima topionice i cele kompanije. Sindikati istog tog kolektiva nedavno su se izborili da se ne menja kolektivni ugovor, kako bi se osigurali i zaštitili lični dohoci zaposlenih. U Nezavisnosti su smatrali da će novine u vrednovanju rada i raspodeli umanjiti zarade i dovesti ih u lošiji položaj od postojećeg. Danas i naša vlast i menadžeri u ZiĐinu smatraju da to nije tačno, ali se ostalo na zahtevima sindikata koji je zapretio i izlaskom radnika na ulice. I to je tačno. Zašto se podsećamo ovih detalja? Da u saopštenjima (nije ni važno čijim, pozicije ili opozicije) za javnost provejava istina da našim radnicima u nekada njihovim, ili stranim, firmama nije lako i da moraju da se prilagođavaju i najtežim uslovima rada. Koliko su plaćeni, to je druga tema. U ZiĐinu, sudeći po zvaničnim podacima, prosek zarade je 98.000 dinara i do kraja godine preći će, kako je najavljeno, fantastičnih za naše uslove, 100.000 dinara. Da se radi udarnički, takoreći bez predaha, i to je poznato. Ali, naši ljudi su se pokazali kao primerni radnici svuda u belom svetu. Tako će, najverovatnije, biti i ovde, u rudarskom Boru.
Ipak, postoji i napomena – da se sa radnicima mora civilizovano postupati, adekvatno nagrađivati prekovremeni rad, i da poštovanje običaja i usvojenih normi u Srbiji, uglavnom zakonski regulisanih ( sigurnost godišnjeg odmora, regresi, opravdana odsustva, plaćeni prevoz i topli obrok…), postane uobičajena praksa.
Ne bi smelo ni da se država pravi slabovidom i gluvom na zahteve, ponekad i vapaje radnika. Zaposleni ne smeju da budu ničiji robovi. Njihov integritet i dostojanstvo ne sme niko da ugrozi. Da li je država Srbija na neke ranije slučajeve adekvatno reagovala? Izgleda da nije. Zar je predsednik Republike trebalo da upozori rukovodstvo ZiĐina na smanjenje aerozagađenja u Boru? Gde su i kako se ponaša republička i ostala ekološka inspekcija, tek sudovi i lokalna zajednica? U Boru je bilo mnogo žalbi, čak se i danas potpisuju peticije, upoznaje se javnost sa raznim neprihvatljivim postupcima investitora i firmi. I naših i stranih.
I, šta sad? Da li ćemo i dalje prihvatati izvinjenja, svakojaka opravdanja, izigravati šampione tolerancije ili ćemo biti uređena država u kojoj se zna red i poštovanje zakona? Živi bili pa videli, nismo baš sigurni u brzu i neophodnu promenu sopstvenih navika i privilegovanih pojedinaca koji lepo prolaze u šurovanju sa vladajućim političkim silama i silnicima.