Bor, 4. septembar – Ministarka zaštite životne sredine Irena Vujović, u jučerašnjoj poseti kompaniji ZiĐin, odsečno je rekla da je najveći problem Bora – aerozagađenje. – “I pored toga što Boru trebaju radna mesta, neophodan je i čist vazduh”. Kao i svakome. Još je kazala: – Stalno smo u kontaktu sa ZiĐinom i lokalnim vlastima, činimo ogromne napore, sprovodimo i vredne akcije, kako bi popravili ekološku sliku grada i okoline. Zahvaljujući ulaganjima ZiĐina većim od 100 miliona evra, u avgustu ove godine upoređeno sa istim periodom lani, ekološka slika je drastično izmenjena. Prošle godine u avgustu imali smo 14 dana prekomernog zagađenja, sada ni jedan dan. Iako još nismo zadovoljni, najnovija oprema u sklopu topionice dobro je došla. Do februara iduće godine biće novih ekoloških investicija u metalurgiji, za dve godine, ubeđeni smo, neće biti prekoraćenja iznad dozvoljenih granica – rekla je ministarka.
Ona je napomenula i da će u novembru biti zasađeno više hiljada sadnica na okolna jalovišta u Boru i da njeno ministarstvo pomaže izgradnju Omladinskog ekološkog parka kod Studentskog doma (koliko se zna, tamo park već postoji!).
I sve je to lepo ispričano. Tako, i još uverljivije, bilo je i mali milion puta ranije, od pre pola veka i više. I protekla vlast, pre 2012. godine i aktuelna, nije zaboravila da obećava borsku oazu najčistijeg vazduha i vaskrslu Borsku reku, zelena brda bivših rudnika sa kojih prašina “udavi”, ali se, čim prođu izbori i slične “fešte” bitne za vlast, sve radi po starom. Kao da smo, ne daj Bože, ukleti!. Da li će danas biti bar malo drugačije? Možda hoće, možda neće, mada neki pokazatelji nisu za potcenjivanje. Na primer: ministarka, koja je na to mesto došla kao uspešna gradonačelnica beogradske opštine Savski venac, deluje uverljivo, dobronamerno, ambiciozno. A i bez njenih konstatcija i brižnih reči sigurno je da je bivši RTB i sadašnji ZiĐin glavni trovač vazduha, da ta kompanija jedina, uz podršku države, može ovde da razvedri zamagljenu ekološku atmosferu i da za planirane projekte tebaju dve do tri godine. Ministrka je, bez usturčavanja, priznala da je nečist, zatrovan i nazdrav vazduh nad gradom bakra najveća muka i nevolja građana kojima je dojadilo da dišu na škrge. Ona je to izjavila, čini se, sponatno, bez uvijanja i želje za izuzetno važnim političkim poenima u aktuelnoj predizbornoj euforiji. Nije razmišljala kako da složi rečenice i politizuje misli. Jedan ovdašnji veliki političar, opet juče i u istoj prilici, izjavljuje da postoje “sitnice koje ne mogu preko noći da se prevaziđu” kako bi lakše ili punim plućima disali. Ima li tu razlike?
Bor će, gotvo je izvesno, u narednim godinama biti pritisnut većom proizvodnjom i, samim tim, otvaranjem novih rudokopa, i od Krivelja i od slatinske strane. To, opet, znači da će se uvećati i mogućnosti za širenjem zagađenja vazduha, zemljišta i vode. Ukoliko prvi zagađivač, kompanija ZiĐin, ne bude ispunio juče saopštene planove, teško nama. Neće biti lako ni našim vlastima. Zelene stranke niču i snaže, budi se svest naroda o zdravoj životnoj sredini, građani sve češće protestuju (danas je u Beogradu jedan takav skup na Slaviji, za 11. septembar zakazan je drugi, još veći), i sve je gore po tom pitanju.
Minut je do 12 da se pokrenemo i kao Vujovićeva juče u Boru, priznamo decenijski nehaj i posvetimo se crnim ekološkim tačkama. Jer, previše su one bile teret svim ljudima, narodu i naciji. Shvatimo da bez čiste i bistre životne sredine, nema ni bilo kakvog zdravlja. Pa ni epidemija koje – nažalost celog čovečnastva – postaše i pandemjija.
Ekologija je, zacrtajmo u pamet za svagda, i pre ekonomije, i još više – politike. U Srbiji i Boru – možda više nego drugde u Evropi. Ministarka Vujović, izgleda, vidi ovu pošast otvorenih očiju i iskrenije od mnogih njenih kolega, i onih pre, i ovih danas. Zato je, s pravom, dobila priznanje Počasnog građanina Prijepolja. Ne kao neki da i nemaju pojma odakle im ta počast dolazi, nego za višedecenijsku saniranu deponiju, pa tako Prijepoljani mogu da dišu – i žive – kao sav normalan svet.
Hoće li se u Boru, već jednom, za ime Svevišenjeg, pojaviti nekai spasilac, pa makar se i ne prezivao Vujović?
