Bor, 19. oktobar – Malo ko je primetio jučerašnju izjavu Igora Novakovića, direktora Centra za međunarodne i bezbednosne poslove ISAC ( Danas, rubrika Ekonomija) o tome kako saradnja sa kineskim investitorima u Srbiji nije bolja strana naših vlasti, pogotvu kada je u pitanju sporazum sa kompanijom ZiĐin i Borom. U sporazumu između Vlade Srbije i ZiĐina, podseća Novaković, „mogu se naći mnoge nelogičnosti koje idu u korist kineskog investitora„. On doslovno kaže:
„To je uzrokovalo da je u pojedinim danima, a postoji i sudska presuda, ZiĐin odgovoran za aerozagađenja u Boru. Prema sporazumu, Srbija garantuje da je RTB Bor u dobrom stanju i definisan je neodređeni ekološki prelazni period. Da li to znači da se neće tražiti odgovornost investitora za zagađenje životne sredine? Jasno je da smo želeli da se Bor skine sa budžeta i da je investicija bila nužna, ali mislim i da smo u pregovorima mogli bolje da zaštitimo ineterese, pogotovu jer smo znali da su u Čukaru Peki nađene naslage bakra i plemenitih metala procenjene na 150 miljardi dolara“.
Ovde je, smatra vanredni profesor Fakulteta za bezbednost i diplomatiju u Beogradu, Dušan Proroković, najveći problem u nefunkcionisanju institucija. Zaključak je – da je, samim tim, razumljivo i logično da i Rio Tinto „traži iste uslove kao i Kinezi u Boru“.
Za građane, pa i celu javnost, u Boru i istočnoj Srbiji ove dve izjave, nesumnjivo kompetentnih stručnjaka i poznavaoca prilika, mogu da se smatraju eksluzivnim. Svakome jeste bilo poznato da sporazum, ugovor, sa kineskim partnerom nije bio na našoj strani, jer se očigledno videlo da vlast ne preduzima odgovarajuće, zakonske mere protiv svakodnevno vidljivog, opasnog zagađivača atmosfere. Nisu, bar ovde, bili poznati detalji koje su izneli Novaković i Proroković. A da se radilo u korist svoje štete, jeste još kako.
Najpre, niko nije smeo da garantuje da se RTB prodaje u ispravnom stanju. Svi su znali da nova topionica ima niz manjkavosti, da su znatno prekoračeni rokovi gradnje, da je koštala „božju kišu para“, da nije imala neophodne dozvole za rad, da je bilo svega i svačega i da je o mnogo čemu nadugačko i naširoko pisano u domaćim i svetskim medijima. Nažalost, sve vreme gradnje (zvanično, tri i po godine, a Kinezi danas najavljuju novu, trostruko veću topionicu za dve godine i sa neuporedivo manje para), ni jednog trena nije konustovan naš, borski i jedini takav srpski Institut za rudarstvo i metalurgiju. Sevali su stranci i frime „tašna – mašna“. Opravdana je pretpostavka da kineskom investitoru nije rečeno da je nova, u stvari rekonstruistana topionica sa vazda nedostataka.
Zato nema razloga da se ljutimo na ZiĐin uprkos svakodnevnim stresovima od prekomernog zagađenja. Krivac je naša država i institucije koje, evidentno je, nisu odradile posao kako treba. Molimo Boga i Kineze da tu, najsavrmeniju i najavljenu, ogromnu topionicu završe što pre i da grad Bor prodiše punim plućima ukoliko opet ne bude, kao uvek do sada, nekih neplaniranih problema.
U tom sporazumu države i kineskog investotora, videli smo, „mnogo je nelogičnosti koje idu u korist kineskog partnera“. Tako se dogodilo da je i Borsko jezero sa Domom odmora u Brestovačkoj banji, kao i još niz nepokretnosti, bespotrebno otuđeno stranom investitoru. Ni oni sami, sigurni smo, nisu mogli da veruju. I danas im se ugađa i daje na volju, najverovatnije shodno spomenutom sporazumevanju. Strašno, gotovo neverovatno. Da je pitan ili uvažavan bilo ko ozbiljan u Boru, recimo Institut ili Tehnički fakultet, sigurno bi bilo drugačije i korisnije, i za Bor i Srbiju. Pustilo se poilitičarima, i ko zna kome sve, da rade kako im padne na pamet. Čak je, ne verujemo jedanom, slagan i predsednik Republike rekavši da će „nova topionica biti pravo čudo od tehnologije i kao apoteka“, a ne kao ranija izraubovana i propala gvožđurija. Mnogi su, od sindikata do novinara i najpriznatijih stručnjaka, ukazivali na pogubno upravljanje i lošu gradnju i ponašanje rukovodstva. Čak i naši stručnjaci u inostranstvu, nekadašnji studenti borskog Tehničkog fakulteta (primer je doktor Dačić sa Novog Zelanda i profesor Krstić iz Vašingtona), dve godine su vodili tešku borbu da se RTB ne prodaje dokazujući da je moguće vraćanje na stare, plodonosnije grane. Doživeli su poniženja, usotalom kao i njihove sadašnje kolege iz Bora na čelu sa Institutom.
Saznali smo, eto malo i sreće, da rezerve bakra i zlata u rudokopu Čukaru Peki vrede više nego što smo mogli i da pomislimo, i da i to ljudima iz Vlade Srbije nije pomoglo da odgvornije priđu prodaji RTB-a i zaštiti celog ovog kraja. Danas je, upravo zbog svega toga, đavolski teško i mučno preseliti Krivelj ili oduzeti očevinu i dedovinu građanima Bora. Cela sela su u komadanju i pod ekološkim udarima najgore vrste.
Ko su ti sveznajući političari i predstavnici merodavnih institucija, gde su danas, imaju li bar grižu savest što su opasno oštetili ne samo ekološki propali Bor sa okolinom, nego i Srbiju? Posledice će potrajati, neke neće ni prestati. U svakom društvu koje drži do sebe, oni bi morali kad – tad da podnesu račune.
Ovde u nama najlepšoj i najdržoj Srbiji, neki od njih će, ubeđeni smo, upregnuti sve snage da dobiju još jedne izbore i čekaju novu priliku, novu prodaju čak i nacionalnog bogatsva kakvo su podarili garavi Bor i jedini Gospod Bog. Ne opraštaj im, Gospode!
