Iz ravnog Banata u Trebinje, pa na gradilište u Grančarevo, u kanjon Trebišnjice, gde se gradila hidroelektrana, a nakon izgradnje put pod noge, pa u đerdapski deo moćnog Dunava, gde je u jesen 1964. godine počela izgradnja jedne od najvećih evropskih elektrana. Tako bi, u najkraćem, izgledao životni i radni put Uroša Banovića, u Kladovu poznatijeg pod nadimkom Lala, koji je dobio zbog mesta življenja – Mramorak u južnom Banatu. Lalin otac Stanimir bio je hapšen, osuđivan i zatvaran kao narodni neprijatelj ondašnjeg režima. Za Lalu, sina političkog prognanika, posla nije bilo. Nadležni režimski organi odbijali su da mu izdaju potvrdu o „političkoj podobnosti“ što je bio uslov za zapošljavanje u državnim preduzećima.
Odlazak u BiH
– Nije moglo u Srbiji, ali je preko veze uspelo u Bosni i Hercegovini – priseća se Banović svojih radnih početaka. – Zaposlio sam se 1962. godine u sarajevskoj „Hidrogradnji“, i dobijam posao na gradilištu HE „Trebišnjica“. Tu ostajem do završetka radova na izgradnji brana „Grančarevo“ i „Gorica“. Februara 1965. premeštaju me u pogon ovog giganta u Sarajevo. Nakon kraćeg rada u glavnom gradu BIH dobijam rešenje: idem u Kladovo na gradilište naše i rumunske hidroelektrane „Đerdap 1“. U Kladovo sam došao aprila 1965. i, evo, ostao do dana današnjeg. Tu se i oženio, otac je jedne ćerke i ponosni deda unuke.
Na gradilištu na obali Dunava kad je Lala stigao bio je mravinjak od ljudi, opreme, kamena, peska, betona, čelika, gvožđa, raznih građevinskih mašina i teških kamiona… „Hidrogradnja“ je dobila poslove na izgradnji brodske prevodnice i drumskog mosta preko brane koji treba da spoji tadašnju Jugoslaviju i Rumuniju. Nakon izgradnje ovih objekata Banović prelazi na rad u HE „Derdap 1“ i tu ostaje do penzionisanja 2004. godine.
Lagano Lala prebira po sećanjima. Prevrće crno-bele i kolor fotografije, uzdiše pri podsećanju na te daleke, lepe mladalačke godine.
– Nekada je bilo teško, nekada lako, često i dramatično, ali uvk s dobrim ishodom. Graditelji su radili danju i noću, leti i zimi, a u slobodno vreme posećivali kafane u Tekiji, Sipu, Davidovcu, Kladušnici, Kladovu… Hotel „Đerdap“ tada još nije bio izgrađen, a u restoranu „Srbija“ čekalo se za slobodnu stolicu. Za dobru pesmu nisu žalili novac. Em težak rad, em daleko od zavičaja, mnogi razdvojeni i od porodice, danima nisu skidali pogled s kafanskih pevačica – priseća se Lala.
Mnogo toga se Lali i njegovim kolegama, hiljadama graditelja, događalo kako na samom gradilištu, tako i u naselju za smeštaj u Karatašu. Često su bili žedni i to pored onolike vode u Dunavu. Nisu je imali za piće, a kamolI za pranje i tuširanje. Nekada bi baš zbog takvih nevolja, ostajali bez kuvane hrane, pa su se hranili ribljim konzervama, paštetama i hlebom. Sve su to stoički podnosili.
Zemljotres
Seća se dobro Uroš Banović dramatičnog 4. marta 1977. godine kada je Rumuniju pogodio razorni zemljotres, sa 1.500 žrtava i velikom materijalnom štetom.
– Sve oči su tada bile uprte u đerdapsku hidroelektranu, jer se strahovalo da će brana pući. Mnogi su, zato, panično napustili KLadovo i naselja nizvodno od hidrocentrale i pobegli na sigurno, na planinu Miroč – priča Uroš.
Među onima koji su svoje najbliže, isako uspaničene, ostavili ispred kuća i stambenih zgrada i odmah se uputili u elektranu bio je i Uroš Banović.
– Znali smo da je zemljotres dobro prodrmao branu i zato smo pojurili da pomognemo u eventualnom otklanjanju štete, da se nađemo na usluzi onima koji su u tom trenutku bili na radnim mestima. Srećom, sve je bilo u redu, brana je izdržala, a do prekida u proizvodnji električne energije nije došlo – priča Banović.
Za gest požrtvovanosti Uroša i drugove koji su pritekli u pomoć u najtežem času, rukovodstvo hidrocentrale nagradilo je trodnevnim boravkom u Bukureštu.
– Za putovanje smo dobili dolarske dnevnice. Kad smo se vratili, oni koji nisu potrošili sve dolare, uz šalu, mahali su novčanicama ovima što su pobegli na planinu – seća se Uroš.
Radio Đerdap
Voleo je Lala svoj posao, ali se oprobao i kao novinar. Bio je saradnik mnogih dnevnih i nedeljnih listova, izveštavajući o najvažnijim zbivanjima iz svog mesta. Novinska kuća „Timok“ u Zaječaru, sa kojom je najduže sarađivao, dodeljuje mu Timokovo pero za 40 godina uspešne saradnje.
Lala je i legenda Radio Đerdapa. U programu ove lokalne radio stanice, od 9.februara 1968. pa sve do 25.juna 2016. godine, Lala je imao specijalizovanu emisiju namenjenu vozačima i ostalim učesnicima u saobraćaju pod nazivom „Saobraćajno oko“. Najdugovečnija emisija kladovskog radija u etar je otputovala 1.333 puta. Lala je bio autor, urednik i voditelj jednosatne emisije emitovane subotom od 10 do 11 sati.
– Gostujući na obeležavanju jubileja emisije, legendarni autor, urednik i voditelj emisije „SAT“ RTS-a Mirko Alvirović imao je običaj da slušaocima Radio Đerdapa kaže: „A sada za mikrofonom inženjer Uroš Banović Lala ‘Saobraćajnog oka’ glava! Otvorite uši kako biste videli ‘Saobraćajno oko’!“
Prof. Čedomir Dragišić, tadašnji direktor i glavni i odgovorni urednik Radio Đerdapa video je Lalu kao saobraćajnog znalca i ponudio mu da svojim savetima pomogne vozačima da se lakše snađu u svakodnevnom saobraćaju. Za trideset godina postojanja u „Saobraćajnom oku“ gostovali su brojni vozači, mehaničari, inženjeri, lekari, ali i ministri saobraćaja, pa čak i predsednici vlada. Zahvaljujući beogradskom Sajmu automobila čuli su se stručni ljudi iz svih krajeva sveta, a prilozi koje je Lala snimao emitovani su putem Udruženih radio-stanica Srbije, kojih je u sistemu bilo više od osamdeset. Svih trideset godina Lala je ovo radio volonterski. Po onoj narodnoj: „Radio ne radio, svira ti radio“. Svirao je Radio Djerdap do jula 2016. godine, kada je nestao u neuspeloj privatizaciji.
Auto-moto društvo Kladovo
Na incijativu Banovića, a uz pomoć Auto-moto Saveza Srbije 2001. godine obnovljen je rad Auto-moto društva u Kladovu. Za sekretara izabran je Uroš Banović, već afirmisan kao stručno lice iz oblasti saobraćaja. Petnast godina bio je nastavnik-predavač teorijske a i praktične obuke u auto-školi tadašnjeg Radničkog univerziteta u Kladovu. Od aprila 1971. godine Lala je bio član komisije za polaganje vozačkih ispita u Negotinu.
– Svoje znanje i iskustvo iz oblasti drumskog saobraćaja preneo sam na 2.530 kandidata budućih vozača u opštini Kladovo. Kladovo je tada bilo bez vertikalne saobraćajne signalizacije. Želeo sam da stanovnici opštine Kladovo obuku za vozače i polaganje vozačkih ispita obavljaju u Kladovu, a ne u Negotinu i Zaječaru. Uslov za to bio je semafor. Na moje zalaganje Kladovo dobija prvi semafor 1984. godine – seća se Lala.
U proleće 2003. sa direktorom „Tehno-Dunava“ i direktorom Auto centra „Dunav“ u Kladovu otvara pijacu automobila. Održavana je subotom od 8 do 13 sati. Štampane su i ulaznice sa rubrikama o tehničkim podacima prodajnog vozila koje su popunjavane na ulazu. Ulaz u početku nije naplaćivan. Nažalost, nakon mesec dana, zbog slabog odziva prodavaca vozila, pijaca prestaje sa radom.
Veliki trag Lala je ostavio u AMD „Kladovo“ izdavajući međunarodna vozačka dokumenta i članske pakete AMSS. Za 23 godine rada izdato je ukupno 5.295 ovih dokumenata. Kao i sve prethodno što je radio i ovaj posao obavljao je volonterski. I ne samo to. Kao sekretar AMD godine 2001. obnavlja smotru učenika osnovnih škola „Šta znaš o saobraćaju“. Ista je bila prekinuta u opštini Kladovo i okrugu Bor već godinama jer nije bilo entuzijasta za besplatan rad.
Kao Kenedi
Lala ima običaj da parafrazira čuvenu Kenedijevu rečenicu sa njegovog inauguracionog govora: „Ne pitajte šta vaša opština može da učini za vas, pitajte šta vi možete da učinite za vašu opštinu“.
– Lično smatram da sam sebe mnogo dao i uložio za dobrobit stanovnika ove podunavske opštine. Bilo je pisanih priznanja, s obzirom da više od pola veka volontiram bez prestanka, pa i sada to činim, povremeno za „Blic magazin“ – kaže Lala.
Navodi par priznanja: Zahvalnica Radio Đerdapa za višegodišnju saradnju, Godišnja nagrada opštine Kladovo za 2007. godinu. Od istog organa i Povelja zahvalnosti za 2015.godinu. Tu su još brojne zahvalnice, diplome… Prvo značajno priznanje za izuzetni radni doprinos u sarajevskoj „Hidrogradnji“ a za rad na izgradnji HEPS-a „Djerdap 1“ stiglo je od predsednika Republike.
– Predsednik Tito je odlikovao pojedine graditelje, pa tako i moja malenkost dobi odlikovanje – kaže Lala.
Kao i veliki broj njegovih kolega-graditelja Lala je važio za nomada koji je išao s jednog na drugo gradilište. Na kraju se skrasio u Kladovu na obali velike reke. Zato se često seti stihova pesnika Branislava Petrovića: „Dunav je veliki drug/ Dunav će teći i teći/ snažan ko bivo i lep ko stado jelena/ Dunav za sva vremena“.
Blic
