Nikola Ležaić: KLINCI IMAJU DVADESETAK GODINA, A EKIPA NA VLASTI 50 ILI 60 GODINA. POBEDIĆE DECA!
Nikola Ležaić
Ako se neko pita da li glumimo neki privid normalnosti time što se FAF održava, moj odgovor je – ne. Zapravo mislim da na ovaj način dajemo glas ljudima da vrlo jasno i otvoreno govore o tome kakva je situacija u Srbiji, kaže za Nova.rs Nikola Ležaić, čije ostvarenje „Kako je ovde tako zeleno?“ večeras otvara Festival autorskog filma.
Posle 15 godina od premijere jednog od najvažnijih domaćih filmova, autor „Tilva roša“ Nikola Ležaić vraća se s novim naslovom. Potpisuje i scenario i režiju ostvarenja „Kako je ovde tako zeleno?“.
U ovom autobiografskom filmu Nikola Ležaić je filmski reditelj, zaglavljen u svetu reklama, koji kupuje stari kombi kako bi ga preuredio u kamper. Sanja o porodičnim putovanjima sa suprugom i ćerkom koja uskoro treba da se rodi. Ali, kada sazna da bi posmrtni ostaci njegove pokojne bake, izbeglice iz rata na prostoru bivše Jugoslavije, mogli da budu vraćeni u rodno selo u Dalmaciji, kreće na put s ocem, Mirkom, koji se nakon 25 godina vraća u porodičnu kuću. I tokom emotivnog putovanja, Nikola stiče neočekivane uvide o roditeljstvu, porodici, prolaznosti vremena i maglovitoj prirodi sećanja…
Upravo ovom ostvarenju, koje je svetsku premijeru imalo letos na festivalu u Karlovom Varima letos i nagrađeno je u Puli, pripala je čast da večeras u 19 sati otvori 31. Festival autorskog filma u Mts dvorani. Biće prikazan I 22. u 14 sati na istom mestu, kao I 24. novembra u 21 ćas u Dvorani kulturnog centra. A odmah nakon FAF-a, tačnije 27. novembra film scenariste i reditelja Nikole Ležaića naći će se i u srpskim bioskopima.
A s ovom intimnom, porodičnom dramom, pravoj odi preminulom Nikolinom ocu – Mirku, Ležaiću su se, samim činom učešća na FAF-u, kako priznaje u razgovoru za Nova.rs, sklopile sve kockice:
– Festival autorskog filma je meni jako blizak. Od kad sam bio student, dolazio sam na FAF. Jedno vreme sam čak bio i u Savetu festivala, prosto to mi je kao da sam kod kuće. U tom smislu važno mi je što se moj film prikazuje na FAF-u. Festival autorskog filma je, za razliku od drugih koji su otkazani, uspeo da nađe finansije mimo države koja nije stala iza njega, kao ni Grad Beograd. Mada ne verujem ni da bi FAF u ovoj situaciji i želeo podršku države. I moram da priznam da smo bili na klackalici da li uopšte, u ovom specifičnom trenutku u državi, učestvovati na bilo kojoj kulturnoj manifestaciji. Međutim, mislim da je ipak važno biti na mestu koje daje platformu autorima da pričaju otvoreno i gde može sve da se kaže – značajno je da postoje takve manifestacije, a ne da se samocenzurišemo i zatvaramo svi. Pogotovo ne u situaciji kada ne učestvujemo sa „drugom stranom“ u celoj priči. Važno je da može da se čuje neka druga reč. Ako se neko pita da li glumimo neki privid normalnosti time što se FAF održava, moj odgovor je – ne. Zapravo mislim da na ovaj način dajemo glas ljudima da vrlo jasno i otvoreno govore o tome kakva je situacija u Srbiji. Ne pravimo se kao da se ništa ovde ne dešava.
Neminovno je osvrnuti se tokom festivala na društveno-političku zbilju u Srbiji, koja traje više od godinu dana?
– Naravno da je neophodno, nemoguće je drugačije. Ako bismo radili drugačije, bilo bi to saučesništvo u nečemu u čemu ne želimo da učestvujemo. FAF je mesto slobode gde svako može da kaže šta misli, šta mu je na srcu, i šta je oko nas. FAF je nastao devedesetih godina pod sloganom “Pogled u svet”. Bio je tad prozor u svet, protivteža onom mraku koji je tada postojao. A sada je više prozor svetu u nas, nego nama u svet. Jer ljudi tamo negde baš i ne znaju šta se ovde dešava. Zato mislim da je važno da FAF proširi glas.
Film je autobiografski. I u jednoj sceni, na snimanju reklame, glavni junak, reditelj Nikola Ležaić priznaje da bi voleo da bude Dejvid Lin ali ga život tera da bude Žilnik. Na to čuje da i nije tako loše biti Žilnik…
– Ne da nije loše, već je biti Žilnik savršeno. Smislio je način da izvede svoju umetnost. Umesto fiksacija, zamišljenih avona i kamiona, koje svi reditelji gaje hoteći da prave epske filmove, ono što mi možemo da uradimo ovde jeste ono što je Žilnik uradio. Zaista, to nije loše, samo treba pronaći način da filmovi, poput Žilnikovih, imaju snagu, da funkcionišu, budu važni. Znate, svaki film, koliko god bio mali, može da bude važniji od najskupljeg filma. I zato je Festival autorskog filma važan – pokazuje sve moguće načine razmišljanja i ideja šta film može da bude. Prava je kuća filma.
FAF je ove godine uglavnom posvećem domaćem filmu, koji je zabeležio odlične uspehe na svetskim i regionalnim festivalima. Vaš film je svetsku premijeru imao u Karlovim Varima, osvojio nagradu u Puli, a drugi na festivalima širom sveta. Možemo li govoriti o snazi domaćeg autorskog filma uprkos izostanku finansijske podrške koja je očevidna, naročito u ovoj godini?
– Da, to je ono o čemu smo malopre govorili: Lin-Žilnik. Ljudi su našli način da ispričaju priče. Filmove su uradili uprkos svemu. Kada treba da radite filmove uprkos situaciji u kojoj ste, morate mnogo više da promišljate i to je pomoglo većini filmova. Kao da smo se vratili u vreme crnog talasa – kada bi Žika Pavlović ima problem s vlastima u Srbiji, otišao bi u Sloveniju da snimi film, a ako tamo iskresne problem, vrati se ovde. Ali uvek je pronalazio način da snima filmove. I to je najvažnije. Tokom studiranja jedan profesor nam je govorio da je svaka godina bez filma autora tragedija – jer se izgubi beleška o tome ko je ta osoba bila u tom trenutku. Važno je da imamo što više filmovima, u kakvim god uslovima da se snimaju.
Dugo smo čekali na ovaj film. Koliko ste imali opretećenje s obzirom da je „Tilva roš“ i danas jedan od najhvaljenijih domaćih filmova u 21. veku?
– Nisam osećao teret u smislu toga da film mora da bude sjajan, već sam nosio veliko opterećenje zbog produkcije. Bavio sam se sam produkcijom najpre filma „Tilva roš“ i potom ostvarenja Mine Đukić „Neposlušni“. Oba filma su se pravila uz pomoć štapa i kanapa. Bilo mi je muka od toga. Rekao sam sebi: Ako budem radio film, radiću ga onako kako bi trebalo da se radi. Nisam želeo da radim klasičnu srpsku produkciju, već veliki film. I onda sam ušao u zečju rupu finasiranja, koprodukcija (smeh). Film je delovao izvodljivo, ali ispostavilo se da su se iz godine u godinu dešavale nepredviđene okolnosti… I prođe decenija od filma „Tilva roš“, ljudi se pitaju gde si, a ti sve vreme radiš. Tada nisam imao mentalni kapacitet da radim na više različitih projekata, niti sam hteo, a sada sam mentalno relaksiram da mogu da razmišljam o tri različite stvari istovremeno, pa šta prvo upali. Drugačije se ovde ne može. Jednog dana kada ovde bude postojao pravi filmski fond, biće valjda nešto drugačije…
Film je emotivna oda preminulom ocu. U jednoj replici, kad glavni junak pita oca, kojem je tada 75 godina, kako si, on mu odgovori: Mlad, lep i bogat. Da li oca pamtite tako, možda bez onog bogat?
– Da, to je njegova replika. Tako je uvek govorio o sebi. Bio je duhovit čovek. I sve njegove replike, poput Šefe, Sokole, koje niko drugi ne bi mogao da izgovori i iznese, ubacio sam u film. Hteo sam da ga pamtim po toj nekoj gandijevskoj smirenosti i pomirljivosti, iako je prošao sve i svašta. Nikada nije izgubio tu životnu lakoću, bez obzira što je svašta preturio preko glave. Kada u filmu idemo u Dalmaciju da sahranimo posmrtne ostatke moje bake, izbeglice iz rata, jeste postojala nervoza i tenzija jer idete da uradimo nešto bitno, ali opustio se. Kada se resetuje i nema preteranih briga, bio bi opušten, duhovit, razgovorljiv, i tako ga i pamtim.
Iako je „Kako je ovde zeleno?“ fokusiran na porodične odnose, na neku vrstu isceljenja, može se u filmu nazreti i kritika postjugoslovenskih država, odnosno društveno-političkog ustrojstva na ovim prostorima. Otuda replika: Pop je jedino zanimanje koje ovde privređuje…
– Pokušao sam da budem taksativan u stvarima koje su se dešavale i u replikama koji su mi bile zabavne. Rekao je to moj otac kad smo prolazili pored jedne kuće u Dalmaciji jer je on, kao i ja, bio ateista. Ali, dok smo snimali tamo video sam koliko crkveni dom znači ljudima, na neki način ih okuplja, organizuje časove deci. Na zdrav način je pristupio svemu i organizuje događanja, okuplja zajednicu, koja je rasuta i čine je mahom stari ljudi. Divno je što nešto rade za decu, a to je ono čemu bi crkva zapravo trebalo da služi, a često ne služi. Ima tih nekih fora-replika u filmu, koje su se stvarno desile i deluje da imaju dublju političku notu, a nemaju.
Da, u samo jednom samo trenu se pominje „Oluja“, iako je sve što se desilo vašoj porodici uzrokovano tim strašnim činom. Koliko to publika u inostranstvu razume, i gleda li ga samo kao intiman porodični film ili ima svest o tome šta se desilo na ovim prostorima?
– Svi znaju to. Ne mislim tu na samo na „Oluju“, i na problem Srbije i Hrvatske. Svi imaju neke svoje raseljene ljude. U Češkoj, gde je film imao premijeru, svakako imaju. Skoro sam bio u Solunu i prišao mi je stariji Finac koji je gledao film i pričao mi o Fincima koji su posle Drugog svetskog rata izbegli iz onog dela koje je anektirao Sovjetski Savez. U Indiji je ista priča. Skoro svaka zemlja ima iskustvo izbeglištva. Čak i oni koji nemaju znaju šta se danas dešava u Gazi ili Ukrajini. Ne moramo da imamo lično iskustvo da bismo razumeli.
Glavni junak u jednom trenu pita: Kako je ovde tako zeleno, kada je svuda okolo krš? Koliko je to zeleno mesto u Dalmaciji metafora za sve što se desilo na ovim prostorima u proteklih tridesetak godina? I koliko je bitno da nađemo tu neku oazu da bismo opstali?
– Da, to je pitanje kako uprkos svemu i ti ljudi opstaju tamo. I kako mi, uprkos svemu, opstajemo u ovom ludilu. Kako život opstaje i dalje? Život ljudi u tim napuštenim kućama u Dalmaciji su zamenile biljke i obrasle su biljkama. Ali i to je neki život, jer ljudi su ostavili za sobom tragove. Mislim da nije uzalud. I kada nema ljudi, za njima ipak ostaje nešto… Možda nema fizičkog dokaza, kako mi svi želimo da nas pamte, ali deo smo prirode. Život koji smo imali završio je u toj prirodi i nastaviće se kroz neku drugu materiju.
Da li vam je krivo što vaš otac nije bio u prilici da vidi film i čuje na kraju kako Miki Jevremović peva da je „pesma tužna što je neće ćuti“?– Moj otac je bio pragmatičan. Naravno da je imao neke emocije, ali je umeo racionalno da ih artikuliše. Bilo bi mu drago da čuje tu pesmu, ali ne bi to bila bura emocija kakvu imaju neki gledaoci filma. Voleo je Mikija Jevemovića i tu pesmu „Mama“.A je li vama lakše? Da li vam je rad na ovom filmu pomogao da se suočite s gubitkom oca?– Jeste. Pomogao mi je najviše dok sam pisao scenario. Užasno mi je značilo… Bio sam kao besan pas, ludeo u jednoj sobi, dok su mi ćerka i žena bile u drugoj. I onda izađem napolje, besan sam na sve, pokušavam da nađem smisao u svemu. I onda sednem da pišem – i to mi je pomoglo. Mislim da je to neki način lečenja kojem reditelji u poslednje vreme, pogotovo u regionu, pribegavaju. Hrvatski film „Sigurno mjesto“ je bio sličan primer, a ove godine filmovi Stefana Đorđevića i Vladimira Tagića. Zanimljivo je iskustvo kad u psihodrami date nekom drugom da vas glumi i onda to gledate… Autorefleksija je nenormalna. Ali ovo iskustvo mi je pomoglo da se emotivno ispraznim, a istovremeno da se preispitujem sve vreme. Kada stvaram scenario, uglavnom pišem o svojim problemima koje preispitujem kroz druge likove. Ovde je bilo kontra – nekom sam dao svoj život da ga preispituju. Malo je „in your face“ pristup (smeh).
Vanredni ste profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Ako se setite onog 22. novembra 2024, incidenta na FDU i lavine koja je usledila mislite li da se posle godinu dana nazire rešenje?
– Vidim da će se desiti i da će rešenje biti pozitivno, ali ne i kada će to biti. U nekoliko trenutka sam mislio: Evo, sada će… Ali, nije. U poslednje vreme volim da kažem da je sve stvar biologije. Ovi klinci imaju dvadesetak godina, a ekipa na vlasti 50, 60 i pobediće deca. To je biološka stvar. Samo je pitanje vremena, sada prisustvujemo iznurivanju i to priličnom, ali mislim da će se stvar raspetljati pozitivno.
