Na severnoameričkom kontinentu, 11. juna, zakotrljaće se lopta – počinje 23. Svetsko prvenstvo u fudbalu. Za fudbal mnogi kažu da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Svetsko prvenstvo je – planetarni događaj, možda za većinu ljudi u svetu, prvog reda. Lopta je čudo, pa zato i pitanje – odakle potiče i koliko je stara fudbalska igra? U knjizi „100 godina FK Bor“ Brane Filipovića i dr Milana Dimitrijevića nalazimo da je postojbina fudbala drevna Kina. U „Politici“ od 7. juna ove godine Bogdan Ibrajter, u njegovoj stalnoj rubrici „Ljudi, godine, život“, o toj temi piše opširnije i verodostojnije.
„Mnogobrojni hroničari tragali su po drevnim letopisima u kojima se spominju igre loptom kod raznih naroda sveta. Nisu pouzdano odgonetnuli odakle potiče fudbal. Savremena igra mogla bi se pripisati Britancima 19. veka, ali počeci fudbala sežu u daleku prošlost. Ima dokaza da se izvestan oblik fudbala igrao u Kini mnogo ranije nego što se legije Julija Cezara domogle britanskog ostrva igru loptom zvanu harpastum. Nije isključivo da su Rimljani harpastum preuzeli od Spartanaca, koji su igru „borba loptom“ nazivali sfaromahija. Zna se da je vojska Aleksandra Makedonskog igrala loptom nešto slično fudbalu i to pod kacigama, u punoj ratnoj opremi. Prema sportskim almanasima, kineska tradicija pripisuje nastavak fudbala svom moćnom Žutom caru Huangu Ti iz drugog milenijuma pre Hrista, „koji je zauzeo zemlje u slivu Hoanghoa – Žute reke, pa mu otuda i ime. Žuti car je uveo u Kinu pismo, svilenu bubu, grnčarstvo, luk i strelu, kola, džunku, pa i igru nazvanu cu-ki – udarati nogom loptu. Učiteljicu – kia bili su „varvari od severa“, narod Huang-nu, odnosno Huni. Dakle, preci Atile Biča Božjeg. Kineska igra cu-ki starija je od Kineskog zida, od Konfučija i Lao Cea. Izgleda da je fudbal ponikao u azijskoj stepi. O pravilima igre cu-kia zna se tek ponešto. Nije pripadala kultnim igrama, što je čest slučaj kod drevnih sportova, već je više služila fizičkom treniranju vojnika. U vreme dinastije Ču, od XI veka do 249. godine pre Hrista, igra je izašla izvan carskih zidina i paviljona, širila se po narodu, a zna se da se lopta uglavnom sastojala od osam delova životne kože“. Punjena je perjem, čekinjom, čak i ljudskim vlasima. U vreme vladavine dinastije Cin, pa do kraja vladavine dinastije Sui – od 221. pre Hrista do 618. posle Hrista, cu-ki je dostigao vrhunac u Kini. Postao je igra razonode i počeo da poprima oblike profesionalizma. Pobednički timovi su za nagradu dobijali srebrne pehare, skupocene tkanine i sukno, a pobeđeni su bili izloženi porugama, dok su najveći krivci za poraz dobijali čak i batine! Kinezi su izmislili loptu koja se „naduvava vazduhom“. U jednom timu je bilo po deset, ponekad i više igrača. Postojale su i kapije, najčešće načinjene od bambusa. Postojao je i čuvar kapije, vođa navale, i tačno određen program treniranja. Prema zapisima, u to vreme je postojala i jedna knjiga za igru cu-kia, koja je sadržala čak 25 poglavlja o pravilima.
Oko 900. godine posle Hrista ova igra, toliko hvaljena i istovremeno osporavana, na potpuno neobjašnjiv način potpuno je iščezla i u Kini tonula u zaborav. Ali je zato fudbal u VIII veku uronio u Japan. Ovu igru loptom Japanci su pretvorili u kultnu ceremoniju. Ritualna igra, koju su nazvali kemeri, odvijala se u krugu budističkih hramova i manastira…“
B.F.
