Igor Velić: POTREBNE SU OSTAVKE RUKOVODEĆIH LJUDI AGENCIJE ZA BEZBEDNOST SAOBRAĆAJA

Poražavajući podaci pokazuju da Srbija spada među najnebezbednije evropske zemlje kada je reč o javnom riziku smrtnog stradanja u saobraćaju. Vrednost javnog rizika za Srbiju i prosečna vrednost istog pokazatelja za države Evropske unije, u poslednjih deset godina, pokazuje da je rizik smrtnog stradanja u Srbiji veći za 1,5 do 1,8 puta. U 2025. godini smo imali čak 74 poginulih na milion stanovnika! A prema Strategiji bezbednosti saobraćaja Republike Srbije za period 2023-2030, procenjeni društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda u Srbiji iznosili su oko 4,1 milijardu evra u 2019. godini!

Bitno je naglasiti da saobraćajne nezgode nisu slučajnost, kako naši kreatori saobraćajne politike žele da nam u javnosti predstave, već su posledica našeg nerada i sistemskih grešaka. To znači da se nezgodama može upravljati i da se one mogu sprečiti. O našem neradu i sistemskim greškama govore poražavajući podaci Agencije za bezbednost saobraćaja Republike Srbije i neispunjenje zacrtanih ciljeva nacionalne strategije bezbednosti saobraćaja.

Možda široj javnosti nije poznato, Srbija je 2023. godine usvojila nacionalnu strategiju bezbednosti saobraćaja sa akcionim planom. U akcionom planu, koji je usvojen na period do 2025. godine, nalazi se 248 aktivnosti i 31 mera koje će doprineti smanjenju broja smrtno stradalih i teško povređenih u saobraćajnim nezgodama. Novog akcionog plana nema ni na vidiku, a da li su aktivnosti i mere predviđene planom realizovane je veliko pitanje.

U dosadašnjem periodu važenja Strategije (2023-2025) smrtno je stradalo 173 lica više, dok je teško telesno povređeno 2.562 lica više od onog što je Strategijom predviđeno. Takođe, smrtno je stradalo 11 dece više, dok je 26 dece više teško telesno povređeno, u odnosu na zacrtane ciljeve. Drugim rečima, nijedan prelazni cilj iz Strategije nije ostvaren.

Savremeni koncept odgovornosti u sistemu bezbednosti saobraćaja ne sagledava samo pravno-krivičnu odgovornost učesnika nezgode već se akcenat stavlja na sistemsku, političku, stručnu i moralnu odgovornost, tako da, umesto da se priča samo o odgovornosti učesnika nezgode, trebalo bi više pričati o odgovornosti kreatora saobraćajne politike.

Dakle, u temelju savremene saobraćajne teorije i prakse nalazi se podela odgovornosti za nastanak nezgode na sve činioce sistema, donosioce odluka, planere, projektante, izvođače radova, upravljače puta, inženjere, proizvođače vozila, saobraćajnu policiju, pravosudni sistem, zdravstvene organizacije i dr.

Za neostvarivanje ciljeva nacionalne strategije i nedovoljnu realizaciju aktivnosti iz akcionog plana odgovornost snose svi nadležni subjekti, ali posebno i Agencija za bezbednost saobraćaja, kojoj je poverena uloga koordinacije, praćenja i kontrole njihove realizacije.

Podsećanja radi, nismo ispunili nijedan zacrtani cilj iz prethodne nacionalne strategije bezbednosti saobraćaja od 2015. do 2020. godine.

Samo ovi poražavajući podaci su dovoljan razlog da rukovodeće ljude Agencije za bezbednost saobraćaja pozovemo na političku, stručnu i moralnu odgovornost i da u skladu sa tim podnesu ostavke.

Problem, dakle, nije samo u tome što ne ostvarujemo postavljene ciljeve. Problem je u tome što se nakon njihovog neostvarivanja ništa suštinski ne menja. Ne preispituje se odgovornost, ne analiziraju se razlozi neuspeha, ne menjaju se politike i ne snose se posledice. Strategije i akcioni planovi tako postaju sami sebi svrha, dok se broj stradalih i povređenih povećava. U takvom sistemu odgovornost se uglavnom završava na deklarativnim izjavama i novim obećanjima.

U javnosti je manje poznato da su kreatori saobraćajne politike izmenama zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima oduzeli lokalnim samoupravama sredstva za finansiranje bezbednosti saobraćaja. Ovim izmenama sistem finansiranja je centralizovan, a lokalne samouprave su ostale bez stabilnog i predvidivog izvora sredstava koji je bio neposredno vezan za prihode od saobraćajnih prekršaja. Time je dodatno oslabljena finansijska samostalnost lokalnih samouprava u planiranju i sprovođenju mera bezbednosti saobraćaja.

Savremena saobraćajna teorija i praksa odavno su nam kroz istraživanja pokazale da je investiranje i ulaganje u unapređenje bezbednosti saobraćaja na lokalnom nivou isplativo i održivo, a uložena sredstva se vraćaju u višestruko većem iznosu.

Nema potrebe naglašavati da sredstva predviđena za finansiranje unapređenja bezbednosti saobraćaja moraju biti namenska, planski trošena i rezervisana isključivo za unapređenje nivoa bezbednosti saobraćaja. Da li je kod nas baš tako, procenite sami. Tako da bi trebalo u što kraćem roku detaljno ispitati kako i na koji način su trošena i upotrebljena sredstva za unapređenje bezbednosti saobraćaja.

Pored navedenog, potrebno je ispitati i kadrovsku politiku Agencije za bezbednost saobraćaja, stručne kvalifikacije, kompetencije i radno iskustvo zaposlenih, kako bi se utvrdilo da li ljudski resursi ove institucije odgovaraju složenosti i značaju poslova koje obavlja.

Svakako ne treba zaboraviti i projekte koje je sprovodila Agencija i izvršiti njihovu detaljnu kontrolu i reviziju kako bi se ustanovilo da li su ti projekti doprineli unapređenju bezbednosti saobraćaja na teritoriji Republike Srbije.

Ako želimo da unapredimo bezbednost saobraćaja u Srbiji i sačuvamo ljudske živote, neophodna je suštinska promena politike bezbednosti saobraćaja. Potrebni su nam odgovorni, stručni i kompetentni ljudi, institucije koje rade u interesu građana i sistem u kojem se rezultati rada mere sačuvanim ljudskim životima, a ne brojem realizovanih kampanja, održanih tribina i potrošenim budžetskim sredstvima.

Bezbednost saobraćaja ne sme biti prostor za političko i stranačko kadriranje, institucionalnu neodgovornost i zadovoljavanje forme. Ona je pitanje javnog interesa i zaštite ljudskih života. A za neuspeh u zaštiti ljudskih života neko mora da odgovara.

Igor Velić, master inž. saobraćaja