Knjaževac, 8. januar – Zvonimir Urošević nije pristao na odličnu platu u knjaževačkoj „Ledi“, vratio se čokotima i vinu, svojoj porodici i brežuljkastoj, u svetu čuvenoj Ravni, ne samo po rimskom arheološkom nasleđu.
– Ljudi, hvala na poseti, na svemu, popričali smo i popili za zdravlje i sreću, dan odmiče – vinograd ne čeka, tamo u lojze, otac, majka i sin orezuju čokote… Ovako, iskreno i s blagom setom što ostavlja jutros pristiglo društvance, prozbori naš domaćin Zvonimir Urošević, vinar i vinogradar iz talasaste Ravne, nadomak čuvenog Arheološkog etno – parka, podno Tupižnice.
Nisu gosti ostali usamljeni. Otpešačili su do prvog suseda, Žike, nekadašnjeg finansijskog direktora obuće „Boranka“ koji, prebirajući penzionersku dosadu, sravnava račune malim firmama i pokatkad, u slast, pijucka nova, najkvalitetnija vina iz najbližeg podruma „Urošević“. Postoje ovde još dve, tri manje vinarije, ali je Urošević najčuvenija kuća.
– Nema naš Zvonimir puno grožđa, stara se o hektar i po. Dovoljno da se pročuje po crnom, belom i roze „Timakumu“ koji je poslednjih godina poneo vazda zlatnih i srebrnih medalja na sajmovima u Knjaževcu i Negotinu. Ume on i da kupi najkvalitetnije grožđe u nedalekoj Negotinskoj krajini i napravi vino kakvo ni Frencuzi nemaju – podseća gazda Žika.
Zvonimir je kasnije pokazao kako posluje i koliko je odan vinariji od koje tek očekuje „skroman i lep život za celu porodicu“.
– Ćerka je završila Filološki fakultet u Beogradu. Ona će svojim putem, sin je počeo da studira pa je zastao, rešio je da se vrati kući, osnuje porodicu i nastavi tradiciju dede i oca. Neće se pokajati. Ovde je sve spremljeno, ima od čega da se krene u stvaranje veće firme. Radimo na savremen način, ali ne diramo u prirodu. Vinima ne dodajemo ništa veštačko, sve je sa čokota i po staroj recepturi. Pitaju me ne sajmovima odakle takva aroma cvrenom „Timakijumu“, a ja velim da je to od tradicije, od vajkada. Do nedavno bio sam predsednik Udruženja vinara VIN, sada je dužnost preuzeo Jova Isakov. On će se potruditi da dobijemo i geografsko poreklo rakija. Danas smo ovde jedini sa evropskim geografskim poreklom vina. Nema odstupanmja, borba za kvalitet i prestiž u svetu ne sme da stane. Zato ću sa sinom započeti višestruko veću proizvodnju. Danas se naše vino s puno energije pije u tri zaječarska poznata restorana. Kad za dve, tri godine proširim vinogarde, stići ćemo i do Beča i Pariza – ubeđen je Zvonimir s ponosom pridodajući kako se naš glasoviti stručnjak i profesor Slobodan Jović uvek divio podrumu „Urošević“.
Izbrojao je naš domaćin 13 zlatnih i 15 srebrnih medalja za kvalitet svojih vina, o bronzanim odličjima neće ni da se zamara, već daje na zanje kako je na negotinskom Sajmu meda i vina osvojio dvostruko zvanje pobednika. A počeo je prvih devedesetih godina i to – od soda vode. Tek kasnije, 2004. registruje vinski podrum. I kreće u osvajanje kvaliteta, a ne kvantiteta.
– Dosadilo je da dokmalo trčim u Knjaževac i kupujem soda vodu za špricere. Dosetim se i od čuvenog sodadžije Vite Cara kupim, one sirotinjske 92. godine, mašinu za 300 tadašnjih maraka. Velika para u inflaciji. Malo je „soda-mašina“ radila, nije se isplatilo, ali čuvam je kao raritet, stara je najmanje 80, 90 godina – nastavlja Zvonimir pokazujući ceo „inventar“, od gostinskog stola i roštiljdžinice do podruma, izložbenih odaja, proizvodnog pogona i sobe za razgovore i dogovore. U toj prostoriji na širokom stolu čekaju čaše da se napune do vrha, tu je i priča o porodici Urošević koja se davno doselila, pre više vekova. U gostinskoj sobi, na zidu, s dugim i urednim, zasukanim brkovima, i s retkim osmehom, vidimo sliku Vuka Karadžića, „ručni rad“ domaćinov. Uroševići su nekada davno bili Janoševići. Novo prezime je nastalo od prađeda Uroša, sada su u Ravni samo dve kuće po Urošu; od tog srpskog domaćina ostalo je, čini se, sve najbolje u ličnosti Zvonimirovoj.
– Čujem da je danas u Arheološkom parku američki ambasador Kirbi, i baš lepo. Mogao bi da se pomogne Ravni, da se dođe do kvalitetnijih puteva, mobilne telefonije, kredita za vinovu lozu. Čestit je ovo narod, ne brine za politiku, gleda svoju muku i kuću. Možemo opet da stvorimo kombinat Džervin (prisetite se slogana „Nema vina bez „Džervina“), da krenemo kao preduzemiljivi ljudi u svet i svima pokažemo koliko zaista vredimo. Da je Kirbi došao u moju kuću, video bi da težimo napretku; jedino nas zanima da ponovo živne i procveta Ravna. Da mladi ostanu na svojim ognjištima. Kako razumeti da u opštini imamo 86 sela, najviše na Staroj planini, i da su neka, kao Repušnica, Tatrasnica, Papratna, Aldinac ostali sa jednim ili bez ijednog stanovnika. Dok je nas Uroševića i celog ovog sokaka, Ravna to nikada neće doživeti – govori Zvonimir, gazda i seljak s varoškim manirima i savremenim gledanjem u današnjicu.
Nazvali smo sutradan Zvonimira na fiksni telefon, mobilni je opet ostao bez dometa. Javio se njegov otac Aleksandar:
– Zvone je skoknuo do Inova, etno-sela „Srna“. Odneo je malo vina starom drugaru za njegove goste, nekada su zajedno radili u poznatoj knjaževačkoj „Ledi“. Fabrika je, nakon više godine, ponovo otvorena, kupili su je Italijani. Došli su jednog dana da vrbuju Zvonimira kako bi se ponovo vratio na stari posao jer je nekada bio majstor broj jedan. Nudili su bogovsku platu. Nije hteo ni da čuje. Imamo mi naše vinograde, i vrednu decu, pomagaćemo im i gledati da postignemo vrhunac u evropskom vinarstvu.
Srećno ti bilo, srpski domaćine, Zvonimire Uroševiću iz čuvene Ravne, tamo gde su i Rimljani pili rujno vino i – gradili u svetu jedina takva, velelepna i arhitektonski neponovljiva naselja čije ostatke i danas s ponosom čuvaju ovi vinogradari i stručnjaci knjaževačkog Zavičajnog muzeja.
(… I posle svega… Nakon dva, tri meseca od ovog susreta, u proleće 2015., Amerikanac Majkl Kirbi sve češće, privatno i s porodicom, posećuje ovaj živopisni kraj i ove srdačne i vredne srpske domaćine diveći se „svim onim što vidi“).
Izvor: Solaris Media Bor, 2015.
Autor: Brana Filipović
