Iz recenzije knjige Brane Filipovića „Timočka divizija – divizija smrti i vaskresnja 1914 – 1918.„
Bor, 30. jul – Kao jedna od potomaka starih srpskih ratnika ne mogu da ne spomenem “uvod” u Veliki rat, Balkanske ratove, posebno 1913. kada su moji Timočani proglašeni “srpskim spartancima” jer su junački, do poslednje kapi krvi, branili svoj Timok i Krajinu, otadžbinu Srbiju, i čast i ponos srpskog roda. Timočki prvopozivci, zajedno sa Dunavskom divizijom, imali su i izuzetnu ulogu u slamanju turske carevine i zauzimanju Jedrena, gde su ostali bez 1.665 vojnika. Drugopozivci su dali ogroman doprinos u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici. Braneći otadžbinu u tim ratovima Timok i Krajina izgubili su 4.083 borca. Njihova dela su u tim i njihovih naslednika u kasnijim bitkama, kako piše i na monumentu na vrhu Cera, postalla besmrtna, njihovi životi vaskrsavaju pojavom i ove knjige i istinom “da samo sećanja ostaju”. ( Timočke divizije su u Balkanskim ratvima dale 4.083 života, u Prvom svetskom ratu više od 20.000, u Drugom svetskom ratu 4.280 stradalnika). To je danas možda i jedino što za njih možemo da učinimo – da ih ne zaboravimo i mlađim generacijama u amanet prenesemo najsvetliji deo istorije ovog naroda. Prevelika je samo legetska žrtva posle Cerske bitke 1914. i da mladost sa Timoka ode u legendu, ali kako ne nglasiti i junaštvo i žrtvu na Drini i Savi, Kolubari, na Gučevu, u odbrani Beograda i Šapca, na Kajmakčalanu i celom Solunskom frontu, jezivu “albansku golgotu” i “Plavu grobnicu” u kojoj su završile hiljade nevinih života. Pa ipak, moji Timočani umeli su, u retkim predasima na Solunskom frontu, da nostalgiju za zavičajem, svom selu i svojoj zemlji leče poletnim i ohrabriujućim stihovima i setnom melodijom – ispevali su oni i zavetno “Tamo daleko” pozdravljajući “Veljkov grad” i Krajinu dajući na znaje pokoljenjima kako je otadžbina najuzvišenije dobro.
Nama je – i zbog svega toga, i više od toga – teško da shvatimo i mnoge prijatelje iz sveta koji nas upozoravaju da zaboravimo prošlost, da se otrgnemo od strahota iz poslednja dva veka, da zanemarimo istoriju i da se okrenemo budućnosti i stvaramo novu, savremeniju državu. Iako ne sumnjamo u njihove najbolje namere i poruke, nije nam lako da objasnimo da Srbija i njen narod ne mogu da zanemere svoju burnu, slobodarsku prošlost. Jer: sve je u to uvrženo i u ono što danas doživljavamo i sa čime se grčevito borimo. Previše je toga što nam se događa u okruženju i što nas podseća na ne tako davne “oluje” i još sveža zbivanja i nerazumevanje jedva preživljeno u 20. veku i kasnije. Sećanja, kao neminovnost, naviru.
Predsednik britanske vlade, Lojd Džordž, napisao je u svojim memoarima nakon završetka Prvog svetskog rata, u odeljku “Zora sviće na istoku”, da za proboj Solunskog fronda “najveće priznanje pripada Srbima”, znači i timočkim ratnicima, što ne treba posebno isticati. Taj otadžbinski rat doneo je neopisnivo značajno i za navek iskovano bratstvo po oružju sa francuskim narodom. Grobovi i spomenici francuskim oslobodiocima u Zaječaru, Negotinu i Boru produžili su francusku koloniju rudnika bakra i nasleđe u arhitekturi i garditeljstvu i to je taj neizbrisivi trag koji ne smemo da zaboravimo. Zarad generacija koje dolaze, i koje će znati da poštuju dela slavnih predaka, ali i saveznika i sabraće u najtežim danima i goidinama.
Povodom osvećenja spomenika palim timočkim ratnicima (2. jun 1929.) u Zaječaru, francuski artiljerijski poručnik E.F. Peterlin, zapisao je u spomenici: “Kakve su sve napore pretrpele naše napaćene trupe, najbolje ilustruje brojno stanje koje je jednog momenta iznosilo samo – 2.500 pušaka”.
U spomenici izdatoj za isti događaj i od istog autora, u tekstu o “Timočkoj diviziji u ratovima 1912 – 1918. – kratak istorijski pregled”, zapisano je: “Izginuli Timočani, koji su se u svim ratovima timočkih divizija prvog i drugog poziva junački borili, svojim su velikim požrtvovanjem za blago naših naroda i za stvaranje naše svetle današnjice, zaslužili su da uđu u povesnicu naše Otadžbine kao njeni zaslužni osnivači; svojim muškim držanjem pred neprijateljem postali su “junaci međ junacima” čiji će svetao spomen živeti dok bude trajalo našeg naroda”.
Filipović je predano radio i stvarao bogat mozaik uspomena na događaje, ljudske sudbine i udese, prelomne bitke, herojska dela, podvige, stradanja i patnje, ponos i bol, izdržljivost i snagu jedne slavom ovenčane divizije i njenih pripadnika. Mnogo je detalja, prikaza i zapisa o manje ili više poznatim, pa i do sada npoznatim zbivanjima. Priče o legendarnim srpskim oficirima i ratnicima sa Timoka, od Nikole Colovića, Živojina Bacića i Radoja Lazića do Petra Strainovića, Miloša Perovića ili dr Milivoja Petrovića, Hristine Đorđević i devetorice braće Adamović vredne su najmnje za dokumentarni format. I odeljci o izbeglištvu i logorima smrti, o dobrovoljcima, tek o zlodelima okupatora na istoku Srbije, ne mogu nikog da ostave, baš nikog ravnodušnim. Susrećemo se i sa dužim nizom starih i retkih fotografija i dokumenata, što učvršćuje celinu pripovedanja i dokumentarnog naboja. Autor upućuje čitaoca i na izvore iz kojih se mogu pronaći korisne infromacije i građa kao, primerice, imena 55 sahrenjenih timočkih i legetskih junaka u Rumi na obnovljenom vojničkom groblju. Autor često navodi dokumenta, publikacije ili analize iz svojih ranijih dela i tako se oslanaja na već jedanom provereni materijal nezapostavljajući ni najnovijja obimna istraživanja. Posebno je značjan članak na kraju knjige “Umesto pogovora – Vredna dokumentacija o Timočkoj diviziji” iz doba 1914 – 1918. godina.
Filipović se ovom prilikom pokazao i kao danas jedan od retkih pesnika na istoku Srbije istančanog i uzavrelog rodoljublja. On je taj stvaralački poriv iskazivao i ranije, varovatno i najsnažnije u pubilkaciji “Prva srpska Plava grobnica” opisujući legetsko stradanje Timočana i celog 13. puka “Hajduk Veljko”.
Ovo je vredan i preko potreban sadržaj za svaku kuću u Timočkoj Krajini, jer se u Veliki rat sa ovih prostora pošlo iz svake kuće, iz svakog sela i zaseoka, iz najudaljenijih pojata, grada i varoši. Raduje me i to što je knjjiga posvećena jednom od najboljih, viteških srpskih oficira poslednjih generacija, general potpukovniku Ljubiši Stojimiroviću, rodom iz pitome negotinske Jasenice.
Dušan Marković
