Naše knjige: SRPSKI SPARTANCI, TIMOČKI JUNACI

0
41
Prvi poziv Krajinskog odreda 13-og puka „Hajduk Veljko”
ČITAJ MI!

Iz recenzije knjige Brane Filipovića „Timočka divizija – divizija smrti i vaskresnja 1914 – 1918.

Bor, 30. jul – Kao jedna od potomaka starih srpskih ratnika ne mogu da ne spomenem “uvod” u Veliki rat, Balkanske ratove, posebno 1913. kada su moji Timočani proglašeni “srpskim spartancima” jer su junački, do poslednje kapi krvi, branili svoj Timok i Krajinu, otadžbinu Srbiju, i čast i ponos srpskog roda. Timočki prvopozivci, zajedno sa Dunavskom divizijom, imali su i izuzetnu ulogu u slamanju turske carevine i zauzimanju Jedrena, gde su ostali bez 1.665 vojnika. Drugopozivci su dali ogroman doprinos u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici. Braneći otadžbinu u tim ratovima Timok i Krajina izgubili su 4.083 borca. Njihova dela su u tim i njihovih naslednika u kasnijim bitkama, kako piše i na monumentu na vrhu Cera, postalla besmrtna, njihovi životi vaskrsavaju pojavom i ove knjige i istinom “da samo sećanja ostaju”. ( Timočke divizije su u Balkanskim ratvima dale 4.083 života, u Prvom svetskom ratu više od 20.000, u Drugom svetskom ratu 4.280 stradalnika). To je danas možda i jedino što za njih možemo da učinimo – da ih ne zaboravimo i mlađim generacijama u amanet prenesemo najsvetliji deo istorije ovog naroda. Prevelika je samo legetska žrtva posle Cerske bitke 1914. i da mladost sa Timoka ode u legendu, ali kako ne nglasiti i junaštvo i žrtvu na Drini i Savi, Kolubari, na Gučevu, u odbrani Beograda i Šapca, na Kajmakčalanu i celom Solunskom frontu, jezivu “albansku golgotu” i “Plavu grobnicu” u kojoj su završile hiljade nevinih života. Pa ipak, moji Timočani umeli su, u retkim predasima na Solunskom frontu, da nostalgiju za zavičajem, svom selu i svojoj zemlji leče poletnim i ohrabriujućim stihovima i setnom melodijom – ispevali su oni i zavetno “Tamo daleko” pozdravljajući “Veljkov grad” i Krajinu dajući na znaje pokoljenjima kako je otadžbina najuzvišenije dobro.

Nama je – i zbog svega toga, i više od toga – teško da shvatimo i mnoge prijatelje iz sveta koji nas upozoravaju da zaboravimo prošlost, da se otrgnemo od strahota iz poslednja dva veka, da zanemarimo istoriju i da se okrenemo budućnosti i stvaramo novu, savremeniju državu. Iako ne sumnjamo u njihove najbolje namere i poruke, nije nam lako da objasnimo da Srbija i njen narod ne mogu da zanemere svoju burnu, slobodarsku prošlost. Jer: sve je u to uvrženo i u ono što danas doživljavamo i sa čime se grčevito borimo. Previše je toga što nam se događa u okruženju i što nas podseća na ne tako davne “oluje” i još sveža zbivanja i nerazumevanje jedva preživljeno u 20. veku i kasnije. Sećanja, kao neminovnost, naviru.

Brana Filipović

Predsednik britanske vlade, Lojd Džordž, napisao je u svojim memoarima nakon završetka Prvog svetskog rata, u odeljku “Zora sviće na istoku”, da za proboj Solunskog fronda “najveće priznanje pripada Srbima”, znači i timočkim ratnicima, što ne treba posebno isticati. Taj otadžbinski rat doneo je neopisnivo značajno i za navek iskovano bratstvo po oružju sa francuskim narodom. Grobovi i spomenici francuskim oslobodiocima u Zaječaru, Negotinu i Boru produžili su francusku koloniju rudnika bakra i nasleđe u arhitekturi i garditeljstvu i to je taj neizbrisivi trag koji ne smemo da zaboravimo. Zarad generacija koje dolaze, i koje će znati da poštuju dela slavnih predaka, ali i saveznika i sabraće u najtežim danima i goidinama.

Povodom osvećenja spomenika palim timočkim ratnicima (2. jun 1929.) u Zaječaru, francuski artiljerijski poručnik E.F. Peterlin, zapisao je u spomenici: “Kakve su sve napore pretrpele naše napaćene trupe, najbolje ilustruje brojno stanje koje je jednog momenta iznosilo samo – 2.500 pušaka”.

U spomenici izdatoj za isti događaj i od istog autora, u tekstu o “Timočkoj diviziji u ratovima 1912 – 1918. – kratak istorijski pregled”, zapisano je: “Izginuli Timočani, koji su se u svim ratovima timočkih divizija prvog i drugog poziva junački borili, svojim su velikim požrtvovanjem za blago naših naroda i za stvaranje naše svetle današnjice, zaslužili su da uđu u povesnicu naše Otadžbine kao njeni zaslužni osnivači; svojim muškim držanjem pred neprijateljem postali su “junaci međ junacima” čiji će svetao spomen živeti dok bude trajalo našeg naroda”.

Spomenik palim ratnicima 1912 – 1918. u Boru – otkrivanje 1924.

Filipović je predano radio i stvarao bogat mozaik uspomena na događaje, ljudske sudbine i udese, prelomne bitke, herojska dela, podvige, stradanja i patnje, ponos i bol, izdržljivost i snagu jedne slavom ovenčane divizije i njenih pripadnika. Mnogo je detalja, prikaza i zapisa o manje ili više poznatim, pa i do sada npoznatim zbivanjima. Priče o legendarnim srpskim oficirima i ratnicima sa Timoka, od Nikole Colovića, Živojina Bacića i Radoja Lazića do Petra Strainovića, Miloša Perovića ili dr Milivoja Petrovića, Hristine Đorđević i devetorice braće Adamović vredne su najmnje za dokumentarni format. I odeljci o izbeglištvu i logorima smrti, o dobrovoljcima, tek o zlodelima okupatora na istoku Srbije, ne mogu nikog da ostave, baš nikog ravnodušnim. Susrećemo se i sa dužim nizom starih i retkih fotografija i dokumenata, što učvršćuje celinu pripovedanja i dokumentarnog naboja. Autor upućuje čitaoca i na izvore iz kojih se mogu pronaći korisne infromacije i građa kao, primerice, imena 55 sahrenjenih timočkih i legetskih junaka u Rumi na obnovljenom vojničkom groblju. Autor često navodi dokumenta, publikacije ili analize iz svojih ranijih dela i tako se oslanaja na već jedanom provereni materijal nezapostavljajući ni najnovijja obimna istraživanja. Posebno je značjan članak na kraju knjige “Umesto pogovora – Vredna dokumentacija o Timočkoj diviziji” iz doba 1914 – 1918. godina.

Filipović se ovom prilikom pokazao i kao danas jedan od retkih pesnika na istoku Srbije istančanog i uzavrelog rodoljublja. On je taj stvaralački poriv iskazivao i ranije, varovatno i najsnažnije u pubilkaciji “Prva srpska Plava grobnica” opisujući legetsko stradanje Timočana i celog 13. puka “Hajduk Veljko”.

Ovo je vredan i preko potreban sadržaj za svaku kuću u Timočkoj Krajini, jer se u Veliki rat sa ovih prostora pošlo iz svake kuće, iz svakog sela i zaseoka, iz najudaljenijih pojata, grada i varoši. Raduje me i to što je knjjiga posvećena jednom od najboljih, viteških srpskih oficira poslednjih generacija, general potpukovniku Ljubiši Stojimiroviću, rodom iz pitome negotinske Jasenice.

Dušan Marković

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име