Zaječar, 11. avgust – Selo u bližoj okolini Zaječara. Gužva za hleb u jedinoj prodavnici. Dođe iz grada izvesna količina vekni i brzo nestane. Lokalni pekar već nekoliko dana nema ni vruće ni hladne pogače, vekne, somuna i kifle. Vele da se pekara pokvarila, drugi opet klimaju glavom: ne veruju, misle da se čeka najavljeno poskupljenje.
– Kad će da bude dovoljno hleba – pita stariji penzioner trgovkinju .
– Kad dođe novi cenovnik – odgovara neko iz prikrajka. Prodavačica prvo mudro ćuti, a onda, valjda iznervirana dobacivanjima, odlučno procedi kroz bele kao jovanjdanski sneg, zdrave zube:
– Kad Vučić kaže…
I svi ućutaše. Kao da im se jezik zavezao. Prostruja muk i zavlada pomalo bolna tišina. Tek napolju dvojica penzionera, više krišom i šapatom, prozboriše:
– Pa, jeste, najavljeno je da će od 9. ili 10. avgusta samo hleb “Sava” poskupeti nekoliko dinara.
– Nije to mnogo – kao nezainteresovano će onaj proćelavi sede brade i sitnih brčića.
– Nije, a 100 grama Minas kafe od juče, pekjuče 196 dinara. Ni to nije strašno, pa šta onda jeste kad će penzije da povećaju tek krajem godine. Uđi u “Aman”, u Ideju ili Lidl, pa dobro pogledaj cene. Pileća salama od 139 skočila na 399 dinara, paradajz sad, u sezoni 120, slatkiši, deterdžent “skaču” ko na svetskom prvenstvu. Ovo zaista nema nikakvog smisla…
– Nije bolje ni u zapadnim zemljama – nastavlja se ćaskanje.
– Gde nije, javljaju mi deca iz Švajcarske kako su tamo cene životnih namirnica ravne našima u Srbiji. A kolika je razlika u platama i penzijama, bato moj?
U trenu naiđe i onaj Amerikanac, pre tri,četiri godine stigao čak iz Kalifornije, hoće ovde, u zavičaju da provede starost. Njega cene ne zanimaju. Pogađete i zašto.
– Pobedi “Zvezda”, svaka im čast – prekide neko aktuelnu, penzionersku priču.
– Eto, vidiš ti njega: zabioli ga za skupoću i inflaciju, za naš sve tanji novčanik. Njega brine loptanje i “Zvezda” u kojoj je trećina crnaca i poneki Italijan ili Francuz. Ispade da mi nemamo decu vični fudbalu. Naše prodaju, druge kupuju po belom svetu, država im javno pomaže kapom i šakom, a ko nas stare i iznemogle zarezuje, ko? Još najavlju veće penzije pola godine unapred. Šta imamo od toga, šta?
– More, ljudi, u pravu je ona prodavačica što reče da će hleb da poskupi kad Vučko kaže. Tako je to u nas, i još se dičimo kao nekakvom demokratijom.
– Pa, jeste, predsednik se po dva, tri puta nedeljno obraća naciji. Čista propaganda, a što ne vide kakvi su malski putevi u našem selu. Vrat i kičmu seljak da slomi – ponovo se ljutnu penzioner.
Posle se nađoše u Penzionerskom klubu. Dolazi poštar, stigao je deseti u mesecu i deli se penzija. I svi postaše začas srećniji i zadovoljniji. Majstor Graja stigao sa pojate biciklom, poranio da za hladovine pusti stado na livadu, pa da uz stomakliju predahne “kao i svaki čovek”. Zapodenu i on koju:
– Ujutru, pre zore, dok ne ugreje dan idem kod Mitra Božinog da zakoljem jagnje. Stigao mu unuk iz Nemačke. Biće vrućeg pečenja i za doručak.
– Šta vredi, nema taj dobrog vina. Još mu od jesenas nije prevrelo. Nije znao da ugodi kako treba.
– Ma, nije ni važno, ja ću da “ubijem” ove dve, tri mučenice, drugo mi i onako ne godi...
– Ljudi, zaboravih – nadoveza se mlađi, bezbradi penzioner – vinobran za zimnicu. Vele da u celom Zaječaru nema salicina ni za lek. Navodno je zatrovan pa ga trgovci ne prodaju. A tolike godine kao nije bio otrovan. Idem da kupim, samo ako pronađem bar dve, tri kesice. Možda su Bugari doneli na pijac.
I zaista. U selu ima i salicina i konzervansa, tek vinobrana i raznog sirćeta. Zimnica se uveliko sprema. Treba doskočiti najavljenoj skupoći i inflaciji. U prodavnici poodavno jedino nema šećera.
– Opet nešto trgovci mute. Ko će drugi. Biće dovoljno i hleba. Poskupela vekna od jutros – začu se.
Tako se i desilo. Dobro pečen (poskupeli) hleb već miriše celim sokakom.
– Nije tako opasno, ljudi moji – iz prikrajka se priključi Vlajko Micin – vinogradi su zaštićeni, poslednja kiša je natopila kukuruzna polja. Paprike se peku na plotnama. Bašte se rumune od plodova. Lepota božja. Neće ni ta skupoća doveka.
– Samo da nije ovoliko pripeklo. Neće ni to valjda predugo – “Sveti Ilija, vatra sve milija”, jel tako – zapita pridošlica.
– Vi penzioneri od dosade spominjete dokmalo državu, i predsednika, i najviše skupoću. Možda ste i u pravu, ali – zar nije najbitnije da penzija ne kasni i da je mir u državi – zaključi Miloš berberin.
– Čovek , bogme, govori ko da je ministar – odjeknu do pekare u kvaru. I nastavi se u istom tonu:
– Jes bome, besedi ko onaj najstariji poslanik u Skupštini onomad. Onaj prosedi, ostareli profesor. Čovek pošteno iščita govoranciju, mnogi mu posle čestitaše, a sad da pitaš bilo koga šta je tačno zamerio vlastima, e, bog me ubio ako će se neko setiti. Tako i ova naša čavrljanja. Briga nekog šta dokoni i ostareli blebetaju. Je l nije tako, tako nekako…
Tog dana pala je još jedna jaka, topla kiša. Kukuruzišta zaplaviše, propevaše. To je, izgleda, obradovalo i penzionere. Niko, bar do sutradan ujutru, neće ni slovom spomenuti očiglednu skupoću. Pa ni predsednika države.
(B.F.)
