Letnje priče: HLEB POSKUPLJUJE, TAKO JE REKAO VUČIĆ!

0
41
Foto: Borske Narodne
ČITAJ MI!

Zaječar, 11. avgust – Selo u bližoj okolini Zaječara. Gužva za hleb u jedinoj prodavnici. Dođe iz grada izvesna količina vekni i brzo nestane. Lokalni pekar već nekoliko dana nema ni vruće ni hladne pogače, vekne, somuna i kifle. Vele da se pekara pokvarila, drugi opet klimaju glavom: ne veruju, misle da se čeka najavljeno poskupljenje.

Kad će da bude dovoljno hleba – pita stariji penzioner trgovkinju .

Kad dođe novi cenovnik – odgovara neko iz prikrajka. Prodavačica prvo mudro ćuti, a onda, valjda iznervirana dobacivanjima, odlučno procedi kroz bele kao jovanjdanski sneg, zdrave zube:

Kad Vučić kaže…

I svi ućutaše. Kao da im se jezik zavezao. Prostruja muk i zavlada pomalo bolna tišina. Tek napolju dvojica penzionera, više krišom i šapatom, prozboriše:

Pa, jeste, najavljeno je da će od 9. ili 10. avgusta samo hleb “Sava” poskupeti nekoliko dinara.

Nije to mnogo – kao nezainteresovano će onaj proćelavi sede brade i sitnih brčića.

Nije, a 100 grama Minas kafe od juče, pekjuče 196 dinara. Ni to nije strašno, pa šta onda jeste kad će penzije da povećaju tek krajem godine. Uđi u “Aman”, u Ideju ili Lidl, pa dobro pogledaj cene. Pileća salama od 139 skočila na 399 dinara, paradajz sad, u sezoni 120, slatkiši, deterdžent “skaču” ko na svetskom prvenstvu. Ovo zaista nema nikakvog smisla…

Nije bolje ni u zapadnim zemljama – nastavlja se ćaskanje.

Gde nije, javljaju mi deca iz Švajcarske kako su tamo cene životnih namirnica ravne našima u Srbiji. A kolika je razlika u platama i penzijama, bato moj?

U trenu naiđe i onaj Amerikanac, pre tri,četiri godine stigao čak iz Kalifornije, hoće ovde, u zavičaju da provede starost. Njega cene ne zanimaju. Pogađete i zašto.

Pobedi “Zvezda”, svaka im čast – prekide neko aktuelnu, penzionersku priču.

Eto, vidiš ti njega: zabioli ga za skupoću i inflaciju, za naš sve tanji novčanik. Njega brine loptanje i “Zvezda” u kojoj je trećina crnaca i poneki Italijan ili Francuz. Ispade da mi nemamo decu vični fudbalu. Naše prodaju, druge kupuju po belom svetu, država im javno pomaže kapom i šakom, a ko nas stare i iznemogle zarezuje, ko? Još najavlju veće penzije pola godine unapred. Šta imamo od toga, šta?

More, ljudi, u pravu je ona prodavačica što reče da će hleb da poskupi kad Vučko kaže. Tako je to u nas, i još se dičimo kao nekakvom demokratijom.

Pa, jeste, predsednik se po dva, tri puta nedeljno obraća naciji. Čista propaganda, a što ne vide kakvi su malski putevi u našem selu. Vrat i kičmu seljak da slomi – ponovo se ljutnu penzioner.

Posle se nađoše u Penzionerskom klubu. Dolazi poštar, stigao je deseti u mesecu i deli se penzija. I svi postaše začas srećniji i zadovoljniji. Majstor Graja stigao sa pojate biciklom, poranio da za hladovine pusti stado na livadu, pa da uz stomakliju predahne “kao i svaki čovek”. Zapodenu i on koju:

Ujutru, pre zore, dok ne ugreje dan idem kod Mitra Božinog da zakoljem jagnje. Stigao mu unuk iz Nemačke. Biće vrućeg pečenja i za doručak.

Šta vredi, nema taj dobrog vina. Još mu od jesenas nije prevrelo. Nije znao da ugodi kako treba.

Ma, nije ni važno, ja ću da “ubijem” ove dve, tri mučenice, drugo mi i onako ne godi...

Ljudi, zaboravih – nadoveza se mlađi, bezbradi penzioner – vinobran za zimnicu. Vele da u celom Zaječaru nema salicina ni za lek. Navodno je zatrovan pa ga trgovci ne prodaju. A tolike godine kao nije bio otrovan. Idem da kupim, samo ako pronađem bar dve, tri kesice. Možda su Bugari doneli na pijac.

I zaista. U selu ima i salicina i konzervansa, tek vinobrana i raznog sirćeta. Zimnica se uveliko sprema. Treba doskočiti najavljenoj skupoći i inflaciji. U prodavnici poodavno jedino nema šećera.

Opet nešto trgovci mute. Ko će drugi. Biće dovoljno i hleba. Poskupela vekna od jutros – začu se.

Tako se i desilo. Dobro pečen (poskupeli) hleb već miriše celim sokakom.

Nije tako opasno, ljudi moji – iz prikrajka se priključi Vlajko Micin – vinogradi su zaštićeni, poslednja kiša je natopila kukuruzna polja. Paprike se peku na plotnama. Bašte se rumune od plodova. Lepota božja. Neće ni ta skupoća doveka.

Samo da nije ovoliko pripeklo. Neće ni to valjda predugo – “Sveti Ilija, vatra sve milija”, jel tako – zapita pridošlica.

Vi penzioneri od dosade spominjete dokmalo državu, i predsednika, i najviše skupoću. Možda ste i u pravu, ali – zar nije najbitnije da penzija ne kasni i da je mir u državi – zaključi Miloš berberin.

Čovek , bogme, govori ko da je ministar – odjeknu do pekare u kvaru. I nastavi se u istom tonu:

Jes bome, besedi ko onaj najstariji poslanik u Skupštini onomad. Onaj prosedi, ostareli profesor. Čovek pošteno iščita govoranciju, mnogi mu posle čestitaše, a sad da pitaš bilo koga šta je tačno zamerio vlastima, e, bog me ubio ako će se neko setiti. Tako i ova naša čavrljanja. Briga nekog šta dokoni i ostareli blebetaju. Je l nije tako, tako nekako…

Tog dana pala je još jedna jaka, topla kiša. Kukuruzišta zaplaviše, propevaše. To je, izgleda, obradovalo i penzionere. Niko, bar do sutradan ujutru, neće ni slovom spomenuti očiglednu skupoću. Pa ni predsednika države.

(B.F.)

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име