Bor, 18. januar – Nova gužva na političkom nebu na istoku Srbije upravo se zahuktava, jer ovde, bar tako izgleda, ne valja i kad se radi i kad se ne radi, i kad se tavori, i kad se pokreće. Najnoviji podsticaj za razmenu vatre između pozicije i opozicije u Boru je – izjava gradonačelnika Milikića da je konačno od države dobijena tapija na vlasništvo gradskim stadionom i da sad tek mogu da počnu pripreme za temeljnu rekonstrukciju fudbalske arene „kraj pirita“.
Ova godina je namenjena za izradu projektno – tehničke dokumentacije, iduća – za rekonstrukciju po svim FIFA standardima. To znači da će se dograditi i pokriti tribine za oko 5000 gledalaca, postaviti nova ograda i urediti teren i klubske prostorije. Gradonačelnik je podsetio na nekadašnju svetlu tradiciju fudbalskih „rudara“ i vraćanje starim, dobrim vremenima. Do pre neku godinu drugačije je mislio, ali sad su, istini za volju, i druge okolnosti. U svakom slučaju, lepo od njega, ali… U opoziciji u gradu ne misle tako. Dragan Marković, odbornik i predsednik lokalnog Narodnog pokreta Srbije smatra da se na ovaj način prikriva bespotrebno rušenje stadiona i terena kod Sportskog centra i da je aktuelna vlast i ranije uzaludno obećavala kule i gradove. Štaviše, gradi se akva park i to pre bolnice i tako stvara još jedan namet poput politički nametnutog Zoološkog vrta. I odbornik Vladimir Stojičević, čelnik Udruženja Glasno za omladinu, smatra da je Boru danas najpotrebnija savremena bolnica „jer se građani leče u Beogradu i Nišu“. On veruje i da se događa neka vrsta takmičenja između Milikića i Ničića u Zaječaru – kad može da se podigne takav skup stadion pod Kraljevicom zašto ne bi mogao i da se obnovi stari, i plus izgradi još jedan umesto „Rudarevog“ u rušenju, u Boru.
Umesto komentara, podsećamo: gradski stadion „kraj pirita“ počeo je da se gradi 1. juna 1956. Više od 700 omladinaca, uglavnom srednjoškolaca, uređivalo je travnati deo terena, radnici su podizali zid od cigle visok 2,5 metara (i danas odoleva zubu vremena), građani su davali dobrovoljne priloge. I sve da bi se 1960. otvorio „najlepši stadion u Srbiji“. Danas je od tog lepotana ostala ruina.
Ne valja što se u razvoj Bora mešaju i odlučuju i politički moćnici u Beogradu, pa tako se dolazi i do neverovatnog rušenja taško stečenih sportskih objekata na Četvrtom kilometru. Pa i Sportski centar, među najlepšim i najfunkcionalnijim u zemlji, podignut je iz samodoprinosa. Grad se razvijao po osmišljenoj strategiji, narod se više pitao (narod je i gradio), struka se strogo poštovala uprkos ogromnim političkim uticajima.
A da će Bor, u doglednoj budućnosti, dobiti dva nova stadiona, dobiće ih, Zaječar već ima velelepni objekat na Kraljevici, s tim što je podignut državnim parama. Ovi borski, manji a isto tako vredni, stadioni, biće izgrađeni sopstvenim, gradskim parama. Mukom i znojem radničke klase garavog Bora. Ni Ničićevim, a bogme ni Milikićevim novcem. To što se poturaju i razna mešetarenja između, čija god bila, biće pre ili kasnije naplaćena. Od istog tog naroda koji je pedesetih godina podizao najlepše objekte u zemlji. Ali i ovih današnjih građana koji duboko pod zemljom kopaju bakar i zlato, kako bi bar koliko toliko pozlatili svoj grad. Pa zašto onda njih malo više ne priupitamo šta misle – i čemu se nadaju – i za izgrađeno, i neizgrađeno, pa i srušeno. Jer, pitanje je – da li je Zaječaru trebao tako grandiozni i preskupi objekat, ni da li je Boru trebalo da ruši bilo šta sportsko, pogotovu u sportskoj celini Sportskog centra?