Bor, 13. decembar – Neko je uporedio buduću sudbinu sela Nedeljice u Jadru i sadašnju istinu o Boru i okolini. Nađena je razliku jedino u tome što borski rudnik traje više od 100 godina, a Nedeljice treba tek da liče na Bor i okolinu. Borski rudnik preživeo je oba svetska rata, urušavali su ga i nemilice eksploatisali i Francuzi, Nemci, Englezi, pa i Bugari. I u ratu i u miru, kako ko. Danas je malo srpski, ubedljivo najviše – kineski. Daleki put je pređen, od Francuskog društva borskih rundika do Ziđina. Hoće li ista, slična ili drugačija sudbina zadesiti Nedeljice i Jadar, najverovatnije – hoće. Šta to Bor danas, od svog iskustva, može da “ponudi” Jadru; ima li veće razlike u kopanju litijuma i bakra i kako će izgledati i jedno i drugo mesto nakon završenog posla. Nesporno je da je svaki rudnik jednog dana osuđen na smrt. Iza njega ostaju rupčage, jalovišta od rude i flotacijski otpad, izrovana brda i doline, iscrpena svaka kap zdrave pijaće vode iz reka i bujnih izvorišta. Ostaje devastirano zemljište, uništeni celi predeli, još ako je i topionica u blizini, kao u Boru – zbogom i čistom vazduhu. Nauka kaže da je gotovo nemoguće do kraja zaustaviti takva zagađanja.
Naši zakoni primoravaju rudarske kompanije da posle završetka eksploatacije ne ostavljaju pustoš i goleti, nego da sve dovedu u prvobitno stanje. Šta vredi, malo se taj zakon poštuje. Neko je u državi Srbiji, pre tri godine, prodao RTB Bor, ali i obližnje selo Krivelj. Prodato je, sem nekih delova, i Borsko jezero i ko zna šta sve još, od zemljišta u okolini i u gradu do nekretnina u Vrnjačkoj banji, na Rtnju, u Zaječaru, Beogradu, Majdanpeku.
Nedeljice nemaju, niti će verovatno imati, istu, pa i sličnu istoriju kao i Bor, ali sudbina će im se nakako podudarati. I jedni i drugi doživeće isto ili slično ekološko uzbuđenje. Bor je u nekakvoj prednosti, jer nema kvalitet zemljišta kakav je u dolini Jadra, nema ni bistru reku Drinu u blizini. Ima Borsku reku bez znakova života. Neće Nedeljice, i ne dao Bog, da preživljavaju ni ratove i lomove, logore i ekološke bune, kakve je Bor morao. Ali, uteha je mala. Zaista. Nemoguće je da ekološki ne bude bar blizu Bora. I da se upotrebi najsavremenija tehnologija mora se negde, i u ogromnoj količini, odlagati rudnički i flotacijski otpad. Rudnici takve vrste zahtevaju neverovatno mnogo vode i sklonost vlasnika za stalnim proširivanjem i što većim profitom.
Drugo ili treće pitanje je – da li su Nedeljice, kao i Krivelj, već prodate na ovaj ili onaj način. Za Krivelj se odavno znalo da je na meti rudnika bakra i da mu nema spasa. Kako će biti sa najbližim selima i gradom Borom, to niko ne može, niti hoće, da garantuje. Sudeći po sadašnjim aktivnostima stranih vlasnika, ne piše se dobro.
Ima još jedna razlika. Kad je RTB Bor prodavan (ovih dana je tačno tri godine od te nesrećne trgovine) niko u ovom kraju, kamo li meštani sela Krivelj, nije pitan. Malo ko se i bunio. Sve bilo je prepušteno državnim i lokalnim vlastima. Narod je bio po strani. Govorilo se, u početku, da će većinski vlasnik postati država. Pričalo se da neće biti zagađenja vazduha i da će cela ekološka slika izgledati bolje i lepše. Ništa od toga nije ostalo, ali vlastodršci se hvale da se unapredila i uvećala proizvodnja, da se pune budžeti, poboljšava životni standard. I to je tačno.
I do čega se stiglo? Do toga da je Bor između dve vatre – ekonomije i ekologije. Ukoliko hoćemo zdravu životnu sredinu, nema većeg dohotka i, što je posebno važno, nemalog profita stranom investitoru. Da li će tako biti i sa Rio Tintom i Nedeljicama? Verovatno je da hoće. Jer, Jadar je siromašan, poljoprivredni kraj. Istovremeno je i bogat zdravom vodom i plodnim njivama, rodnim voćnjacima i bujnim šumama.
Pa, narode biraj između te dve poznate opcije. A narod – opet – hoće i još nešto. I u Boru, i danas i sutra, u Jadru, više transparetnosti u državnim transakcijama sa njihovim imetkom, pravedniju prodaju, sigurniju budućnost, poštovanje srpskih zakona, žele da se pitaju. Jer, teško se rastaju od dedovine i očevine. Generacije njihovih predaka krvlju su natopili svaku stopu i zemlje u Jadru i ovde u timočkom kraju. Ko to, pa sad, ima pravo i smelost da se drzne na njihova svetilišta (ugrožene su i crkve, groblja, istorijski spomenici) oličena u svakoj brazdi, svakoj voćki, stoletnom hrastu, brzaku i vrelu.
A šta da od početka prošlog veka nije bilo Borskog rudnika? Ne bi bilo ni grada Bora, ni ogromnih investicija u privredni i društveni razvoj bivše Jugoslavije i današnje Srbije. To niko ne može da sakrije ili pobije. Otvaranjem rudnika litijuma u Jadru država će imati ubedljivo najveću korist, neuporedivo manje vajde pripaše Jadru i Podrinju. I u toj verovatnoći, a ne garanciji, stoji istina o celini problema. Ako građani već nešto, mnogi i sve svoje od domaćinsta, gube – šta dobijaju? Ukoliko bi se osvrnuli na Bor, iskustvo nije baš sjajno. Narod je, bar zasad, dobio istu, možda i tamniju ekološku sliku, prodato je više od 1.500 hektara zemljišta za novi rudnik i taj proces traje, strani vlasnik očigledno se astronomski širi, nestaju sela i zaseoci, presušuju izvorišta i vodotokvi, prelepo Borsko jezero gubi sjaj turističkog bisera. Ima tu još gubitničkog. Da li će Jadar, pogotovu Nedeljice, imati više sreće? E, to je tek nepoznanica o kojoj vlast izbegava da razgovara.
U Boru je RTB lako prodat, bez mešanja u trgovinu najuvaženijeg domaćina – građana (ni danas se ne zna ugovor, sem nekih detalja), Nedeljice se ne daju, za njih je ustala cela Srbija. I tu je još jedna, možda i najmanje očekivana, razlika između rudarskog Bora i poljoprivrednog Jadra.
Priča je, po mnogo čemu slična, samo su vremena druga, i ona kasnija, i ova ranija.