Bor, 23. avgust – I poslednji sastanak ekoloških radnika u gradskoj skupštini, krajem minule sedmice, protekao je u konstataciji da se aerozagađenje sumpordioksidom ne smanjuju nad gradom od početka ove godine. Posebno zabrinjava što je teških metala i najopasnijeg po zdravlje ljudi arsena deset, pa i više puta od dozvoljene granice. Previše je i prašine. I tu se, manje – više, stalo sa reagovanjima i preporukama. Nedavno usvojeni Kratkoročni akcioni plan za smanjenje aerozagađenja (KAP) tek treba da počne sa sprovođenjem, ali ni to, po mnogo čemu sudeći, neće mnogo pomoći da se slika zagađene atmosfere izmeni ili pak znatnije popravi.
Kada će nova topionica većeg kapaciteta biti završena teško je reći. U svakom slučaju, do okončanja takve investicije potrebno je najmanje oko dve godine. Kompanija ZiĐin je planirala ogromna ulaganja i od toga se neće odustati. Ipak, treba živeti u nekoj vrsti gasne komore i dalje, mada je i sada i ranije obećavano da će Bor konačno prodisati i postati zdrava sredina. Stigla su i hitna obećannja da će se i do kraja ovog meseca poraditi na efikasnoj ekosloškoj zaštiti i da glavni zagađivač već preduzima konkretne mere. I sve tako iz dana u dan. Biće bolje, biće srećnije… kaže se i kad, preciziraju se rokovi, ali se svakodnevno teško diše. U međuvremenu raste proizvodnja bakra s najavama za još berićetniji bilans. Za mesec i koji dan biće otvoren i novi rudnik zlata i bakra Čkaru Peki, i proizvodnja će znatno porasti, ZiĐin postaje evropski bakarni gigant. Samim tim, rastu i cene nekratnina u Boru. Tako će varovatno biti i ubuduće. Sa bržim zapošljavanjem i poboljšanjem standarda, najviše zahvaljujući profitabilnom bakru, skakaće i cene stanova, vikandica, lokala, garaža. I platežna moć građana, evidentno je, sve je veća. Dobro je to, nema tu šta.
Nije dobro što i dalje Borska reka teče mutna i otrovna, što je vazduh, iz dana u dan, nepodnošljiv, što vodotokovi lagano posustaju, što je zemljište na udaru, pa i šume su pred masovnom sečom. Na jednoj strani, eto nam, novčanici su puniji, na drugoj – strah od posledica ekoloških udara ne prolazi. Pa tako i najava da će uskoro biti bolje i da će se disati punim plućima, i pored svega, ne ohrabruje i ne uliva puno poverenje. Građani su do sada bezbroj puta iznevereni, izigradni, očekivali su od prodaje RTB -a da će se krenuti u pravcu čistijih tehnologija i ekoloških projekata, ali …
Bez obzira što će zvanična politika još upornije insisitirati na bržem privrednom razvoju, ne smemo to prihvatiti kao jedino i najvažnije rešenje. Jer, i po cenu manje dobiti treba narodu obezbediti zdravu životnu sredinu. To je, shvatili smo, pobogu, bitnije i od standarda, i kamiona i aviona, i svakojakvog ovozemaljskog užitka.
Ne vredi glasnogovrnicima i svima koji nude svetliju budućnost na planu ekologije da se pravdaju, pronalaze navodnja nova rešenja i trude se da ubede narod, oni su, zajedno sa svim vlastima i najodgovornijima, zvali se bilo kako, odavno pali na ispitu. Nisu dorasli rešavanju ovako vitalnog problema. Isto kao i učesnici rasprave u gradskoj skupštini koja je, kao i svaka ranija, jalova pričica, otaljavanje posla i zamajavanje javnosti. Nemoćni su, uprkos najboljim namerama, bilo šta plodonosnije da učine, pa su toga valjda i sami svesni. Nemaju čak ni hrabrosti da odlučnije ukažu na svakodnevnu katastrofu.
Bor je, priznali ili ne, u većoj nego ikada ekološkoj nedođiji.