Bor, 3. april – Dok se OFK Bor 1919 muči, i trpi neuspehe, uprkos sve boljim uslovima i svetloj tradiciji, pa i obećanjima nakon stogodišnjeg jubileja da će se, bar koliko toliko, krenuti putem stare slave, ŽORK Ziđin Koper Bor blista, niže odlične rezultate, i nakon samo jedne sezone, ponovo je, po svemu sudeći, već zakoračio u elitnu Super A ligu. Iako do kraja ove sezone ostaju još tri utakmice, Boranke su propisno odmakle drugoplasiranoj ekipi, tako da poslednja pobeda protiv ORK Beograd (24:21) gotovo sigurno obezbeđuje ulazak u društvo najboljih. Koliko smo upoznati, dovoljan je još samo jedan nerešen rezultat i eto, najbrže što se moglo, povratka u tabor najboljih u zemlji. Štaviše, prvi trener borske ekipe i državne kadetske reprezentacije, Zoran Barbulović uzeo je u kadetsku reprezentaciju četiri igračice iz „grada bakra“: Šerifi, Marinović, Tasić i Radović. One će se boriti za prvu postavu Srbije na predstojećem, ovoletnjem svetskom prvensrtvu za kadete u Kini.
OFK Bor 1919., opet da spomenemo, ne stremi, niti može, za jednu, pa i dve, tri sezone da stigne do najvišeg ranga, ali je poslednje dve godine mogao da se domogne Srpske lige i napusti zonaško takmičenje. Ni čvrst sporazum sa „Zvezdom“ o saradnji, ni nove uprave, ni često menjani treneri, ni veća ulaganja i spremnost za rekonstrukciju stadiona, nisu pomogli. Fudbaleri „kraj pirita“ u poslednja dva kola zone Istok nisu uspeli da nadigraju ni Branik u selu Štubik, niti osrednji kladovski Brodoremont. Očigledno je da nešto ne štima i da je greška što je prethodna, kvalitetna i stručna uprava lagano ispuštena. Ostaje da se čeka nova sezona i neki novi planovi, pa šta bude.
U ženskom rukometu je drugačije. Iako sa neuporedivo „tanjom“ tradicijom ( ŽRK Bor osnovan je 1953., FK Bor davne 1919.) i neuporedivo manjim ulaganjima, odmaklo se, bar poslednjih decenija, pre svega u rezultatskom bilansu. Rukometašice su tek 1993. u kvalifikacijama na beogardskoj Banjici izborile elitnu, Prva saveznu ligu (pobeđen je Srem sa dva gola razlike – 23:21), kako bi tek kasnijih godina, najviše zahvaljujući upornom i izuzetno nadarenom treneru Barbuloviću i njegovim kolegama, beležile najvrednije uspehe. I u prvenstvu i naročito u kup utakmicama. Jedno vreme dostiglo se i do evropskih takmičenja. I uvek se kubuirilo sa novcem, nikad bez entuzijazma i ljubavi prema rukometnom sportu. Generacije je Zoran Barbulović izveo iz anonimosti, stvarao igrače najvišeg ranga, beležio uspehe i kad se niko nije nadao. U školi rukometa bilo je i do 200 devojčica. Kakav potencijal! Tako je i danas.
Bor je dobijanjem savremenog, veličanstvenog Sportskog centra podstakao mlade da se više bave dvoranskim sportovima, fudbal je, samim tim, potiskivan ali je i dalje ostao najvažnija sporedna stvar na svetu. Kako kod mnogih drugih tako i kod nas u Srbiji i Boru.
Rukometašice su, pokatkad i košarkašice, znale na najbolji način da iskoriste „svoj teren“, svoj parket. Rukomet je sa asfalta na malom stadionu prešao u izvanrednu halu i u sportski objekat koji je pružao odlične uslove za trening. Rukometašice danas s ponosom nose ime industrijskog giganta Ziđina, ranije je to bio RTB Bor, i snagom volje – pobeđuju. Izgaraju. Ostavljale su srce na terenu za svoj klub, za svoj grad. I zato im i najnoviji uspeh treba ne samo čestitat, nego i otvoreno im priznati da su sportski ponos i Bora i Timočke Krajine.
Za ugled su, ne samo fudbalu.