Bor, 12. oktobar – Crni Vrh, gorostasna planina, sa puno crne borove šume (po kojoj je i dobio ime), sa najvišim vrhom 1043 metra i 110.000 biljnih vrsta (po dr Jovanu Tucakovu), s metereološkom stanicom, nedovršenim “Hajat” gradom i planinarskim domom iz 1952. koji je posetio Josip Broz Tito 1961, idealnim skijaškim stazama, prvim ski liftom iz 1985. i prvom žičarom iz 2010.; na kome se početkom 1945. rodila prva savezna omladinska radna akcija čijih je 1.630 brigadira iseklo i, svojim rukama izgrađanom prugom do Bora, dopremilo u promrzli Beograd 20.000 kubika ogrevnog drveta, gde je samo 1952. zasađeno 20.000 sadnica. Borski planinari su godinu kasnije, 1953, zasadili još 8000 bukovog i ostalog drveta, gde je spomenik akcijašima na mestu nekadašnjih omladinskih baraka. Tamo, u nedrima planine, stvarala se istorija; izgradila je jedna čelična, hrabra i nepokolebljiva mladost nove države. Danas se na tim prostorima planiraju rudarski kopovi, vetroenergetski parkovi, masovne seče bujnih šuma.
Za Vetroenergetski park dokumenta su već spremljena, potrebne odluke Skupštine grada Bora su usvojene, političari su dali “zeleno svetlo”. Poseći će se najmanje 1.600 hektara šume.
Donete su i odluke o najhitnijoj gradnji toplane za grad Bor na sečku. Ko to zna koliko će se iseći hektara i pretvoriti u šipražje i pustaru.
Gotovo sve je spremno i za otvaranje dva rudarska kopa za tri ležišta rudnika zlata (najviše u ataru Žagubice). Kanadska kompanija tamo istražuje rudne rezerve zlata od 2008. godine i do sada je uloženo više od 120 miliona dolara. Kako se planira studijom izvodljivosti eksploatacija 34 tone zlata treba da traje sedam do devet godina. Za gradnju rudnika potrebno je tri do pet godina.
Ovi projekti su izvesni, i tu nema mnoga toga da se oduzme ili pridoda. Možda jedino da je bespravna seča šume sve veća i nije od juče. I to je jedan od razloga što su izvorišta vode sve slabija. O ostalim prednostima šumskog blaga i planine Crni vrh, njenih blagodeti i resursa, da ne trošimo reči, ne zaboravljajući i da je propali “Hajat – grad” več progutao više stotina crnovrškog zelenila.
Mnogo je uloženo u gradnju Borskog jezera, oko njega je zeleni prsten rastinja i oko 3000 vikend kuća. Zajedno sa neprestanom gradnjom nestaje, ne tako značajno, i deo zelene oaze tog kraja. Jezero je, dobrim delom, prodato strancima sa velelepnim hotelom, sportskim terenima, plažom i ko zna sa čime sve. Prodata je gotovo i cela Brestovačka banja. Po nekim infromacijama, park i okolina nisu u privatnim rukama ili u posedu stranaca (sem Doma odmora). A i tamo se nekada bila bitka da se ceo krajolik oplemeni šumom i ukrasnim drvetom (jorgovani i sl.). Zato i napominjemo – da ne bi nekome palo na um da i tu blagodet uništi ili otuđi. Zato i podsetnik da je u podizanju zelenog pojasa i celog prostora Banje i Crnog vrha uloženo mnogo truda, planinarskih akcija, udarničkih podviga, dobročiniteljskih davanja, muke i znoja. Da industrijski dim i otrov bar donekle ukrotimo i dobijemo zdrava “zelene pluća” rudarskog grada. Tako je 1903. godine zaječarski apotekar Franjo Vavriček, prijatelj banjskog lekara Laze Ilića i veliki zaljubljenik Brestovačke banje, doneo poklon iz rodne Češke 10.000 sadnica četinara. Uređena je cela okolina jedinstvenom gorostasnom šumom. I danas blista, okrepljuje, isceljuje.
Na drugačiji, ali human način, obnovljena je i crnovrška šuma isečena te, nesrećne 1945. godine nakon užasnih ratnih razaranja. Hoćemo li još jedanput, bez prekog moranja, posegnuti za sekirama na veličanstveni Crni vrh i okolinu praveći i svesno i nesvesno goleti, pustinjak i najdirektnije uticati na klimatske promene?
Izračunato je koliko će država i lokalna zajednica od posečenih hiljade hektara i rudnika zlata imati koristi. Od vetroenergije, u zajednici sa privatnom firmom, još nema najegzatnije računice. Varovatno će privatnik, politički jak pojedinac, ugrabiti bar polivinu kolača. Od masovne seče za novu toplanu, pitanje je šta će i kako biti, jer se računa i na šumsko drvo sa Malinika, Dubašnice, Stare planine. Sigurno je da ni Crni vrh neće biti pošteđen.
A Dobrica Erić, i ne sanjajući savremene drvoseče, umeo je da napiše:“Ako želiš da te prati sreća, budi češće u društvu drveća”.
Najzad i detalj o jednoj tako brzoj odluci koja je unazadila društveni život ovog dela Srbije. Planinarski dom na Crnom vrhu, izgrađen rukama mladih Borana, prelazio je iz ruke u ruku, mnogi, pa čak i privatne kafedžije, dobijali su ovaj lep kutak na korišćenje. Danas, zbog čuvenog i rastureno – nedovršenog “Hajata”, nikome ne služi. A trebao je šezdesetih godina da postane i Titova planinska rezidencija. Planinari (krajem novembra ove godine obeležavaju 70 godina postojanja), gradnjom asfaltnog puta i opredeljenjem da se pojača turistička aktivnost, izgubiće uskoro i svoj dom na Stolu izgrađen daleke 1953. godine.
Usput podsetimo i na moguće rušenje još jedne visine našeg nasleđa i ponosa: danas je, nazvanično saznajemo, trebalo da se sa zemljom sravni stari borski dimnjak. Simbol Bora, gotovo jednovekovna uzdanica Srbije i Jugsolavije. Taj nečiji epohalni izum (prvdaće se verovatno gradnjom nove topionice na tom mestu, što je loše za grad) zasad je izostao, jer se neko setio i navodno nije rušiteljima izdao potrebne dozvole. Ne padosmo, bar još neki dan, tako visoko.
Nije li i to znak da, u nekim sferama života i rada, sve niže padamo.