Đurđevdan je veliki hrišćanski praznik, dan kada Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju pogubljenje Svetog Georgija (koje se desilo 23. aprila 303. godine po starojulijanskom kalendaru), jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Još sredinom 19. veka zapisano je da Sveti Georgije ima veoma veliki značaj kod Srba kao oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik.
– To je i jedna od najvećih slava kod Srba i veliki prolećni praznik kojim se odvaja novi, letnji period godine od zimskog. Praznik buđenja prirode, kada zajednica brojnim običajima nastoji da prenese snagu oživljene prirode, pre svega, nove vegetacije, na ljude i stoku, živinu i pčele, na useve i vinograde. Ovaj praznik se naslonio na prethrišćansku mitologiju i staro srpsko božanstvo plodnosti Jarilo, pa je vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve. Za njega se vežu brojni narodni običaji, koji se poprilično razlikuju zavisno od kraja u kome se praznik obeležava – ističe etnolog Saša Srećković, muzejski savetnik u Etnografskom muzeju.
Radost praznika ogleda se i u đurđevdanskom uranku, i mladi i stari se pre zore okupljaju na proplanku ili nekom drugom zgodnom mestu u prirodi.
– Za ovo saborovanje pripreme se jelo i piće, pa i jagnje na ražnju. Pesma, igra i veselje traju često i do podne. Ovaj dan karakteriše i pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje u reci pre sunca, a ponekad se u reku bacaju venci od cveća… Na urancima su se mladi opasavali vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba”, kitili se zdravcem da budu zdravi kao zdravac, koprivom da kopriva opeče bolesti i skloni se od čoveka, i selenom da duša miriše kao selen – priča etnolog i savetuje da na Đurđevdan ne valja spavati, jer prema narodnom verovanju u toku godine pratiće nas glavobolja.
U mnogim krajevima običaj je da uveče, uoči Đurđevdana ili na sam dan, pre zore, neko od ukućana nakida zelenih grančica i njima okiti kapije, vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, a kiti se i venčićima od đurđevka, mlečike ili nekog drugog cveća. Ti venci stoje iznad vrata celu godinu, do sledećeg Đurđevdana – za berićetnu godinu, da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru.
Da su se prema Đurđevdanu usklađivali i hajduci, kazuje se i u narodnim pesmama pa je tako „Đurđevdanak hajdučki sastanak”. Kad gora ozeleni hajduci su napuštali svoja skrovišta u kojima su zimovali i sastajali se sa družinom i kretali u nove pohode.
Praznik proslavljaju 6. maja pod različitim nazivima (Sv. Đorđe, Đurđevdan, Đurđovdan, Ml’zigruda, Premlaz, Erdelezi) hrišćani (pravoslavni i katolici), muslimani, na teritoriji celokupne teritorije Srbije, a njegovo praznovanje posebno je naglašeno u oblastima sa razvijenijim stočarstvom.
Ako je na Đurđevdan vedro vreme, biće plodna godina, kaže staro verovanje, a ako pada kiša, predstoji sušno leto.
– Đurđevdan je najčešća slava i kod Roma, i na taj dan jagnjetina je obavezni deo praznične trpeze. Oni se Đurđevdanu posebno raduju, što je i razumljivo, ako znamo da je najveći neprijatelj na njihovim vekovnim putovanjima bila zima, pa su u Svetom Đorđu videli najvećeg prijatelja, jer za njih on ne ubija samo aždaju nego i hladnoću. U mahalama se na ovaj dan svira nadahnuto i iz sve snage, a opšte veselje traje do kraja trodnevnog praznika. Polazeći iz svoje prapostojbine Indije, Romi su sa sobom poneli veliki broj tamošnjih običaja. Za Đurđevdan se, međutim, može reći da je njihov jedinstven praznik, jer ga slave Romi u celom svetu, bez obzira na podelu na pravoslavnu, katoličku i muslimansku konfesiju ovog naroda – objašnjava Srećković.
Bez obzira na to kako se ovaj praznik obeležava, etnolog naglašava da valja imati na umu da dolazi lepo vreme, pa je odlična prilika da devojke i momci pokažu simpatije jedni prema drugima, a onda shodno vremenu – eto i svadbi i berićeta. Jer proleće je uvek bilo povezano da radostima života i vegetacije.
– Tako i Sveti Đorđe, kao narodno prolećno božanstvo, pesmama otapa led, donosi zdravlje, igru i veselje, puni livade cvećem, njive klasjem, bačve vinom, polja jaganjcima. Možda nešto od tog daha do vas donese baš predstojeći praznik – poručuje Saša Srećković.
Izvor: Politika