Ekologija i politika: MINISTARKA MIHAJLOVIĆ MNOGO VOLI BOR!

0
132
Foto: Borske Narodne
ČITAJ MI!

Bor, 22. decembar – Nije ni čudno, ministarka rudarstva i energetike (pre i ministarka građevine i infrastrukture, ekologije, stranački raznoliko opredeljena, od simpatija prema socijalistima, G17 i URS-a do naprednjaka), dr Zorana Mihajlović, održala je još jedno slovo o rudarskim projektima i razvoju rudarske Srbije. U nekoliko rečenica dosta je rekla, usput spomenula i Bor, jer kao da ne može bez srpskog grada bakra. Razumljivo, u njemu se lepo snalazila i nije ostala, preselila se u prestonicu, direktno u Beograd. I tamo se snašla, bolje nego što se i očekivalo. Nije to tako ni bitno, sad je zanimljivo šta je izustila u odbranu najširih partijskih intersa. Ovako to, u skraćenioj verziji, izgleda:

Zatvranje rudnika, zabrana istraživanja i prekid svih projekata neće doprineti razvoju Srbije… Ekološki pokreti u predizbornoj godini čista su politika… Ako je alternativa da se zatvore svi rudnici, da prekinemo sva istraživanja, onda ljudima u Boru treba reći da ostaju bez posla, da ćemo svi živeti u pećinama… Srbija je rudnička zemlja stotinama godina, ali se danas u rudarastvu primenjuju nove tehnologije, gotovo ceo proces je digitalizovan. Nije to više rudnik u kojem je radio Alija Sirotanović…

dr Zorana Mihajlović – Print Screen/Youtube

I nije to taj Alijin rudnik zvani Breza u BiH. Borski rudnik više nije ni borski, ni srpski (sem manjeg dela, trećine bivšeg RTB-a), nego stranih vlasnika, ovog puta Kineza. Alijino vreme je prohujalo, nema više udarništva, a njegov svetski rekord 1949. u iskopavanju uglja u “Jami vojvode Putnika” preporučio ga je 1987. za Orden junaka socijalističkog rada i lik na novčanici od 20.000 dinara. Šta vredi, neobičan i redak rekord odavno je zaboravljen, ali nije zaboravljen Bor, rudnik i grad u kojem je i u Alijino vreme bilo zagađenja. Kao i dan danas. Ta pošast, uprkos digitalizaciji i savremenosti, nikako da nestane, da se izgubi za sva vremena. I Bor se ponosio svojim udarnicima i radnim pobedama. I sada nije drugačije, ovde se uvek radilo i gradilo uprkos teškoćama i surovim političkim bitkama. Ni najveći ratovi nisu mimoišli ni rudnik ni ovaj narod. Rudnik je bio izuzetno važan i za Srbiju i Jugoslaviju. Da je toliko značio i za one koji su ga otuđili pre tri godine ne pitajući ni radnike, ni sindikate, još manje građane, ne bi ga prodali. I to tako da ni danas ne znamo celovite ugovorne obaveze. Najnoviji rudnik Čukaru Peki, rudnik zlata i bakra, nija srpski, ceo je kineski i nemojmo da se zamajavamo s minimalnom rudnom rentom. I to je otišlo ćutke mimo potrebne transparentnosti. Proklamuje se da će to biti prvi naš “zeleni rudnik”, ali nauka kaže da je takvo zelenilo nemoguće. Rudnik je, vidi se i po bivšem RTB-u i starom površinskom kopu, to što jeste, nalik je na mesečevu površinu, na apsolutno mrtvu Borsku reku, na dođavola zagađen vazduh. Jer, kad se već prodavalo nacionalno blago i bogatstvo, trebalo je valjda zahtevati – ne samo brisanje dugova – i čisto nebo, bistre vode, opstanak Borskog jezera, vraćanje zemljišta u bar približno prvobitno stanje. Da ne spominjemo pravdu kod rešavanja vlasničkih prava i otuđenja privatne imovine, preseljenje celih sela i zaseoaka, delova grada. I o tome, i još niz problema, treba razgovarati. Vlast ne poštuje, u mnogim primerima, ni sopstvene zakone. To u Boru i okolini najbolje znaju i vide.

Da je ekološko pitanje i u Boru politički iskonstruisano, varovatno jeste. Zašto ne bi i bilo? Hoće li, ne samo borci za ekološku istinu, da se odreknu ovakvih raspodaja nacionalne imovine? Neće, pa neće. Neće ni da slušaju kako se drugome govori da koristi ekologiju u političke svrhe, kad i oni prvi to isto čine. Sve je, baš sve i svašta, postalo politika, i šta sad? Neko može da koristi sve resurse i sva sredstva, drugi ne mogu. Nisu u vlasti, jedini je odgovor.

Bor i Majdanpek danas u Ziđinu imaju 5.800 zaposlenih, nekad, u doba udarništva i Alije Sirotanovića, imalo je 12.500 zaposlenih, a ceo RTB upošljvao je više od 22.000 radnika. Bor je pre prodaje 2018., prema računici stručnjaka, mogao lepo da živi i sa proizvodnjom od 30.000 tona bakra godišnje. Sada se planira do 240.000 tona katoda. Niko nije protiv toga da Bor radi i država zaradi, nego i da njemu, gradu, i potomcima kolega Alije Sirotanovića ostanu bar dve šaka dolara. Ziđin će, kako kaže naš uvaženi privrednik Zoran Drakulić, iduće godine ostvariti profit od najmanje milijardu dolara. Nama će pripasti šaka jada. Nisu Kinezi krivi, taman posla. Da li je i zato tadašnji ministar privrede, Zrenjaninac, Goran Knežević postao današnji član Nadzornog odbora u Ziđinu (jedan od dvojice naših, s primanjem, nezvanično se saznaje, od 250.000 dinara mesečno)? Nekada je RTB podizao kredite kako bi se izgradio Đerdap, narod je davao poslednji pedalj zemlje i okućnice za stvaranje đerdapskih jezera, isto kao što se i Bor danas odriče svega i svačega. I najmilijeg. Nije to malo, ne računajući poražavajući ekološki aspekt, koji je, na žalost, sve vreme bio u trećem planu. U Timočkoj Krajini se i danas kopa ugalj na više lokacija, majdanpečki kopovi se šire, hiljada hektara je pod borskim piritom, oduzima se od prirode i kapom i šakom. Dokle će to trajati, izgleda da ćemo, zaista, kako reče ministarka, jednog dana živeti u pećinama! I još se, eto, istražuje cela istočna Srbija, planiraju se rudnici na Crnom Vrhu, Deli Jovanu, možda i na Staroj Planini. Zagovaraju se, na uštrb ekologije, masovne seče šuma, gradnje mini hidrocentrala, iscrpljivanja vodotokova, podizanje vetroparkova. Umesto šumskog carstva i bujnih vrela – prete goleti!

Niko ovde ne traži da se odjedanput i za svagda zaustave rudarska istraživanja i zatvore rudnici, nego da se radi otovreno i na dobrobit naroda u svakom pogledu, nikako ispod žita i sa sumnjama u nečasnosti. I da se pomno brine o prirodnim resursima, o građanima čiji će potomci ostati na ovim prostorima i u narednom stoleću. Rudnik bude koliko bude, i jednog dana nestane, ispusti dušu.

Zato nemojte spočitavati drugome ono što i sami radite, saopštavate političke fraze i ideje i olako ih prepisujete političkim neistomišljenicima. A ti drugi su ovaj, baš ovaj timočki, istočni naš narod, na granici dve države, područje u kome živi više od 20 nacija. I retko ko se toliko žrtvovao u oslobodilačim borbama za Srbiju kao Timočani, pođimo samo od Hajduk Veljka Petrovića, velikog Karađorđevog saborca i pobratima po slobodarstvu. Da ne ulazimo dublje u istoriju, jer ovde je bilo i ekoloških i ostalih buna i nepogoda.

Iskustva je i previše, ministara je prošlo i došlo još više.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име