Bor, 5. februar – Ajmo da budemo iskreni i realni i da priznamo da je odličan potez lokalne vlasti u Boru izmeštanje teretnog saobraćaja iz grada i završetak obilaznice od Oštrelja. Doduše, na taj preko potrebni potez predugo se čekalo. Ali, bolje ikad nego nikad.
Nije dobro, ajmo opet da priznamo, što se istovremeno zaćutalo o saobraćajnoj obilaznici od bivše pekare pa nadalje. Nije pipnuta ni oronula zgrada avetinsjkog izgleda“Kapija Bora“. Nije lepo ni što se na brzu ruku sklanja ne samo stadion bivšeg FK „Rudar“ ( još neki objekti stradaće na tom prostoru) i ustupa mesto trgovinskim lancima koji su mogli da se ušuškaju i na nekoj drugoj lokaciji. Mogla je, na primer, da se sruši ili renovira „kapija“ i oslobodi mesto za Kapitol. Ima tu još puno i pozitivnog i lošeg, zavisi kako će se i kad o svemu tome kredibilno i odgovorno razgovarati.
Ipak, najgora nesreća zadesila je jednovekovni, nekadašnji gigant FK Bor. Ne samo što je fudbalski kolektiv odavno posrnuo, nego i organizacija u klubu i status objekata nije rešen do kraja. Grad nije stao iza kluba. Da je kako treba – ne bi se u četvratak dogodio incident na ulazu u stadion nekadašnjeg prvoligaša koji je proneo slavu i Bora i Timočke Krajine diljem bivše Juge i donekle Evrope. Veterani i legende borskog i srpskog fudbala (spomenimo samo Šorbana, Sašu Petkovića, pa mlađe Stojanovskog, Golubovića) nisu mogli da organizuju svoje udruženje veterana i pokušaju da vrate ugled stogodišnjem velikanu. Intervenisala je i milicija. Kakav blam, bruka.
Godinama košmar i nesloga vladaju borskim fudbalom i ništa se odlučnije ne preduzima. Iz gradske vlasti su nedavno saopštili da oni nemaju pravnog osnova nad bilo kojim udruženjem, niti mogu da ostvare bitniji uticaj. Još se podseća da je stadion u državnom, ne gradskom posedu. Ali, to ne znači da i grad (nekadašnja opština, dakle deo države na tom području) ne treba da brine o ovom državnom i društvenom dobru. Tako je i u ostalim gradovima, recimo u Zaječaru. Isto je i sa domovima kulture kakav je borski, pa lokalna vlast ne beži od tog objekta. Kako tako, najveći deo prostora u domu je u rukama gradskih institucija. Kod fudbala je posve drugačije. Grad, čini se, ne haje ni za fudbalom, ni stadionom.
Gde je stvarni problem?
U ljudima kao i uvek. U ovom slučaju i u – partijskim, pojedinačnim zavrzlamama. I da je tako, da nije nesloge, nešto bi se poslenjih godina uradilo i više i bolje. Onako kako se radi u ostalim, uspešnim sportskim kolektivima. Dok se u Boru bije bitka ko će da zauzme pozicije u klubu, u Zaječaru država gradi velelepni stadion i izdvaja više od 20 miliona evra. Od nekadašnje ideja za projekat u Boru sličan čuvenom „San Siru“, nije ostalo baš ništa. Do juče se igralo sa seoskim ekipama, bez značajnijeg pomaka. Životari se, kako, u široj javnosti se ne zna? Neko, zna se i ko, povlači konce i ne preduzima efikasnije mere koje bi u dogledno vreme ozdravile i međuljudske nesuglasice i celokupnu naelektrisanu atmosferu. Sunovart u klubu događao se i u vreme i ove i pređašnje vlasti. Roditelji igrača su se samoinicijativno organizovali i spašavali što se spasiti moglo. Partijski dušebrižnici su poslednjih godina „lomili kičmu“ borskom fudbalu i doveli ga do neželjenih, poražavajućih dometa. Bilo je i krivičnog gonjenja, radili su sudovi, raniji predsednik opštine Živorad Petrović je javno isticao da podnosi krivične prijave. Da svega toga, i još ponečeg, nije bilo, ne bi se dogodili ni jučerašnji nemili incidenti. Oni koji su doveli FK Bor do učmalosti i propasti, kao da su se negde debelo sakrili i pokrili bremenom zaborava. Ni svojevremena ideja da novi vlasnik RTB -a (ma ko to bio) preuzme ugovornu obavezu staranja nad FK Bor, preko noći je iščezla. Jer, bez snažnog sponzora i čelične zaleđine, gotovo je nemoguće u sadašnje vreme nositi se sa fudbalskom elitom. Nije lako danas doskočiti ni jednoj Surdulici, Lučanima, Bačkoj Topoli…
Borska lokalna zajednica, evidentno je, nije u stanju da FK Bor izvede na put oporavka. Ovde bi možda trebalo da se umešaju i Ministarstvo sporta i Sportski i Fudbalski savez Srbije. Da su naši lokalni moćnici hteli mogli su da učine korak više i pre onih poslendjih izbora, pre četiri, pet godina. Nisu, začudo, stigli ni da pokušaju prodaju imovine, stadiona i tog dela grada. Valjda zato što ništa (?!) nije u lokalnim okvirima, moguće je da ih je i zakon zaustavio.
A bilo bi verovatno i previše da se oba stadiona otuđe u jednom „komadu“. Ovako…?