Srbija, 3. mart – U Srbiji postoji oko 230 velikih zagađivača koji bi trebalo da poseduju integrisane dozvole, što bi obezbedilo da posluju u skladu sa visokim standardima zaštite životne sredine i ne pričinjavaju štetu zdravlju ljudi. Ova zakonska obaveza postoji već 19 godina, a do sad su pomenutu dozvolu pribavila svega 52 zagađivača, što znači da više od 170, među kojima su termoelektrane i rudarsko-metalurški kompleks u Boru, radi bez nje. Izgovor države za nesprovođenje zakona je nedostatak ljudskih kapaciteta, pri čemu u proširenje istih godinama ne ulaže.
Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine (Zakon) donet je 2004. godine, otkad je počelo izdavanje dozvola za postrojenja koja, zbog vrste delatnosti i obima posla, mogu da imaju izražen negativan uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Nadležne institucije imale su rok da svim takvim zagađivačima izdaju integrisane dozvole do kraja 2020. godine. To se nije dogodilo, pa je krajem 2021. godine, izmenom Zakona, rok pomeren za četiri godine. Tad je bilo 227 postrojenja koja podležu ovom zakonu, a integrisanu dozvolu imalo je svega 46.
Do kraja prošle godine, Ministarstvo za zaštitu životne sredine izdalo je još pet integrisanih dozvola, a Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine jednu, navodi programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju (RERI) Mirko Popović.
Podatak o tome da li je od izmene Zakona do sad povećan i broj velikih zagađivača nismo uspeli da dobijemo od nadležnog ministarstva.
Zbog čega Srbija toliko kasni
„Da li će Srbije uspeti da svim velikim zagađivačima izda dozvole do 31. decembra 2024. godine? Šta je poslednjih godina urađeno da se taj proces ubrza? Koliko ima zaposlenih u Ministarstvu na izdavanju integrisanih dozvola?“, pitali smo bezuspešno Ministarstvo zaštite životne sredine.
Vlada Srbije je odlaganje roka pravdala time što zagađivači nemaju dovoljno vremena da dostave kompletnu dokumentaciju, a nadležni organi nemaju dovoljno kapaciteta da tu dokumentaciju provere i na osnovu nje izdaju integrisane dozvole. Popović kaže da je to neodgovorno od države, pogotovo što broj stručnjaka koji rade na poslovima izdavanja dozvola nije povećan.
„U odeljenju Ministarstva zaštite životne sredine zaduženom za izdavanje integrisanih dozvola angažovano je svega četiri službenika, u Pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam i zaštitu životne sredine zaposlena je samo jedna osoba, dok u mnogim jedinicama lokalne samouprave ne postoje zaposleni koji izdaju integrisane dozvole“, navodi Popović za list „Nova“ i podvlači da sa postojećim administrativnim kapacitetima nije realno očekivati da preostali zagađivači dobiju dozvole u roku
Za ovaj posao je neophodan veliki broj stručnjaka jer ova dozvola integriše sve procese koji se tiču sprečavanja zagađenja vazduha, vode, zemljišta. Integrisane dozvole, između ostalog, uključuju Studiju procene cenu uticaja na životnu sredinu, dozvole za upravljanje vodama, upravljanje otpadom, kontrolu štetnih emisija.
Nekadašnji načelnik Odeljenja za indikatore izveštavanje i informacioni sistem Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) Dejan Lekić kaže da je za izdavanje dozvola, a zatim i kontrolu zagađivača koji ih poseduju, neophodno povećanje i stručnih kapaciteta i u Agenciji.
„Za integrisanu dozvolu vam trebaju podaci iz monitoringa kvaliteta voda, o emisijama zagađujućih materija u vazduh… Agencija bi to po automatizmu trebalo da meri, a inspekcija da reaguje ako nešto nije u redu, a vama u svim tim oblastima radi ’po jedan i po čovek’“, objašnjava.
Umesto u životnu sredinu „zelani“ novac se troši na sve ostalo
Razlog za ovakvo stanje Lekić vidi u tome što država dugi niz godina ne ulaže u zapošljavanje i obuku stručnih kadrova, čiji broj zbog starosti opada. Uz to izdvaja i premalo novca u zaštitu životne sredine.
„Od 2013. godine, kad je ukinut fond za životnu sredinu u koji su se slivali novci koji su dolazili od naplate ekoloških taksi, Evropska unija čitav niz godina pita kada ćemo ta sredstva ponovo da namenski opredelimo.
Već deset godina ponavljamo: ’Sad ćemo, od januara’, a novac se sve vreme sliva u budžet Ministarstvo finansija koje svojim diskrecionim pravom odlučuje koliko će da vrati“, objašnjava Lekić
Istraživanje Ekološkog centra Stanište pokazalo da je država samo u periodu od 2010. do 2018. godine, potrošila oko 500 miliona evra od ekoloških taksi na sve osim životne sredine.
„Nama izdavanje integrisanih dozvola stoji u Pregovaračkoj poziciji, nju smo počeli da pišemo još 2013. godine, a od tad je jako mnogo novca i vremena izgubljeno. To je kompleksan zadatak, da bismo ga sproveli potrebna je i politička volja, koje očigledno nema“, kaže Lekić.
Od velikih zagađivača integrisanu dozvolu nema ni jedna termoelektrana kojom upravlja Elektroprivreda Srbija, kao ni jedno postrojenje rudarsko-metalurškog kompleksa u Boru kojim upravlja kompanija Ziđin Koper. Na spisku su i drugi proizvođači i prerađivači metala, hemijska i mineralna industrija, operateri za upravljanje otpadom, a trebalo bi da se nađe i buduća fabrika guma Linglog
To što navedeni zagađivači u Srbiji rade bez dozvola, što bi u EU bilo nezamislivo bez ozbiljnih penala, znači da nemaju postavljene limite za emisije zagađujućih materija u vazduh i vodu, nisu u obavezi da primenjuju najbolje moguće tehnologije zaštite od zagađenja, kao i da za ugrožavanje zdravlja građana ne snose nikakve sankcije.
Rezultat je da su srpske termoelektrane godinama najveći zagađivači sumpor-dioksidom u Evropi, dok građani Bora, zbog industrijskog zagađenja imaju veći rizik od obolevanja i umiranja od svih malignih i drugih bolesti kao što su respiratorna, digestivna, kardiovaskularna oboljenja.
Izvor: Nova
