Istočna Srbija, 15. jul – Nije reč o tome koji je državnik više voleo ili dolazio i provodio vreme u istočnoj Srbiji ili Timočkoj krajini, nego šta ih je, sem borskog rudnog sjaja, još privlačilo u ove krajeve?
Pođimo redom, možda je najbolje od Josipa Broza, mada su i pre njega, i Obrenovići i Karađorđevići (konak i dvorac – oba zdanja – u Brestovačkoj banji kod Bora), rado viđani i gostovali do mile volje. Između dva svetska rata kraljevske porodice su, željne plemenitih metala, obilazile i nemilice vadile zlato iz Peka i sa Deli Jovana.
Tito je nekih šest, sedam puta dolazio u Bor i Timočku Krajinu (Milan Stojadinović Bas, Tito u Timočkoj Krajini, Razvitak, br. 23, Zaječar 1980, štampana je i knjiga istog naslova), jedanput je bio i nenajavljen. Njegovi dolasci najviše su bili vezani za Borski rudnik i gradnju HE “Đardap”, ali je poslednjih godina života specijalno za njega sagrađena lovačka kuća na Dubašnici, kasnije pretvorena u rezidenciju Slobodana Miloševića. Tito je Bor i Zaječar prvi put zvanično posetio 8. oktobra 1948. Godine 1961. sa Dražom Markovićem boravi u Planinarskom domu na Crnom vrhu. Posle je dolazila državna ekipa da proveri može li se taj objekat preurediti u Titovu planinsku rezidenciju, ali je preovladalo mišljenje da je pogodnija lokacija u blizini Bugojna u Bosni. U Lovačku kuću, sagrađenu i dograđivanu sa ograđenim lovištem muflonske divljači na oko 900 hektara na Dubašnici, nije stigao, bolest ga je sprečila. Milošević je imao vremena tako da je i leti i zimi, često sa porodicom, provodio dane i nedelje. Tu, u izobilju zelenila, čistog vazduha i nedirnute prirode, obavljao je i državničke poslove. Nakon ratova devedesetih i Miloševićevog odlaska, bivša Titova Lovačka kuća ostala je prazna i o njoj se danas stara MUP Srbije.
Nemamo podataka da su predsednici posle 2000. godine provodili duže vreme u ovim krajevima, ni Koštunica, ni Tomislav Nikolić, ni Boris Tadić. Nikolić je nekda bio zaposlen u Majdanpeku, dolazio je na Timok, ali više ga je vukao svoj rodni, šumadijski kraj. Tadić je u jeku izbornih kampanja stizao do borskog Doma kulture, ali je posećivao i kafiće u gradu, a jadanput je navratio i u nekadašnji atraktivni kafić u “Jami” rudnika bakra na oko 500 metara pod zemljom. Nedugo potom, taj ukusno opremljeni objekat, najvaljivan i kao svojevrsna turistička atrakcija, prestao je da postoji. Izborne euforije su prohujale i sa njima i turistički “biser” grada bakra otišao je u – nepovrat.
Da je istok Srbije zanimljiv i privlačan posvedočio je pre neku godinu i aktuelni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Javno je izjavio da će doći da se “bar nedelju dana odmori na prelepom Borskom jezeru”. Nije došao, ali je reklama i te kako uspela. Vučić je, čuje se, ovih dana negde izjavio da je toliko očaran prirodnim lepotama istoka ove zemlje da će na nekom od njemu najlepših peredela – izgraditi vikendicu.
I to je sad povod da predložimo vše destinacija, i ne samo predsedniku, nego svakom ko je očaran istokom zemlje Srbije. Sigurno je da neće pogrešiti ako se opredeli za Podunavlje i Đerdap, ili za Staru planinu, Rogljevo i Rajac, Lepenski vir i Gamzigradsku banju, Dubašnicu, tek Stol ili okolinu Donjeg Milanovca, Borsko jezero, Sokobanju i Rtanj. Gde god se krene zastaje dah od darova bujne prirode.
Ima i jedna slutnja: ko god reši da dođe i boravi ili da se naseli u ove rajske predele, moraće dobro da prouči dokle je moguće da će dosezati rudarski radovi kineskog Zijina u okolinii Bora. Možda i podalje. I to je, opet, priča za sebe. Kako i ne bi bila kad je reč o bogatim nalazištima ne samo bakra, već i – zlata. A tamo gde ima zlata, trebalo bi da ima i srće i berićeta.
Pa, eto, eventualnog zaključka: zna predsednik, gde će da se, bar koliko toliko, i na Istoku, gde se sunce rađa, – skući.
B.F.