Bor, 24. oktobar – Svaka čast, predsednik je na zvaničnom otvaranju rudnika zlata i bakra “Ćukaru Peki” rekao više izuzetno bitnih konstatacija i zaključaka za nacionalnu stvar Srbije, ali jedna je, čini se, najjače odjeknula: “Spasili smo Bor”. Bor NIJE SPAŠEN, Bor je i danas u gustom zatrovanom metalurškom dimu, sa mali milion ekoloških problema koji nisu rešeni i za koje će trebati vremena. Oni, većinom, jesu nasleđeni, ali se i predugo zadržavaju, teško se otklanjaju i guše građane koji su sve nezadovoljniji. I pod stalnim su pritiskom najtežih obolenja. To je fakat, i tu nema dileme bez obzira na značajno povećanje plata, skok cene stanova, brže i veće zapošljavanje. Zato i druga konstatacija da, otvaranjem još jednog bogatog rudnog ležišta, dolaze i dani kada bi trebalo da se vraćaju naši radnici iz inostranstva na svoja ognjišta – nije baš srećna, pa ni tako moguća opcija.
Ajmo ovako. Jeste izgrađena savremena flotacija, hoće Kinezi uvećati ovogodišnju proizvodnju u Ziđinu za 38 odsto, tačno je da odlično posluju i privređuju, da zapošljavaju i popravljaju standrad, ali i – ekološki uništavaju životnu sredinu. Oni su zatekli takvo stanje, možda su i zaista prevareni. Ipak, šta građani Bora još imaju od svega toga? Nebo je i danas, čak crnje, nego juče. Dok se ne isceli i ta boljka, nema boljeg i lagodnojeg, normalnog života. Pa to je valjda svakome jasno.
I ona druga istina – i bolna je i dalekosežno posledična. Novi rudnik nije naš, sto odsto je u vlasništvu kineske kompanije. Vlasnički interesi nisu na srpskoj strani. Čak, da ponovimo, ni u najmanjem procentru. Rudnik će pomoći izdvajanjem rudne rente i zapošljavanjem naših radnika, ali nije naš, niti će ikada da bude (iako je na našoj teritoriji). I tu je nesreća. Štaviše, pitanje je kako se to moglo desiti i ko je mogao da se totalno odrekne jednog tako važnog, krucijalnog nacionlnog bogatstva? Tadašnji Institut za bakar je prvi pronašao izdašnu rudu zlata i bakra u ataru Čukaru Peki. Ni to nismo umeli da sučuvamo i unovčimo, čak su i sudovi radili. Ništa nije vredelo. Sad je tako kako jeste, i nema vraćanja unazad. Kukaćemo još neko vreme za prodatom i otuđenom dedovinom i očevinom, za narušenim abijentom lepih sela, ali ne može, i ne ide, i jedno i drugo. Sa time smo se već pomirili uprkos svemu i svačemu. I ovaj narod, i ova država.
I još malo o spasenju. Nemoguće je spasiti, na primer, selo Krivelj i ne ugroziti delove grada i ostale obližnje i podalje zaseoke i prirodne resurse. To je nešto što ne može da se poredi ni sa novcem, mada se mora priznati da je Ziđin vratio 1,2 milijarde evra duga bivšeg RTB-a i uložio velike pare u rehabilitaciju rudarenja i metalurgije. I još će ulagati. Ima i rašta i u šta. Nego, gde su tu bili naši moćni partijski kadrovi? U RTB-u se mnogo kralo, nedomaćinski poslovalo, promašivane su investicije, mafijašilo se, svašta se događalo. Vrh države morao je da zna šta se radi u svojoj, državnoj firmi. Niko nije ozbiljnije reagovao. Ako nismo mogli da gazdujemo ovako kako kineska kompanija radi i završava poslove, unapređuje i izgrađuje, mogli smo da uvedemo red, rad i disciplinu. Mogli smo, i morali, da se ponašamo profesionalnije i odgovornije. Pokušavano je i kobojagi sa postavljenjem profesionalnog menadžmenta i ko zna sa čime sve, ali forme radi i bacanja prašine u oči javnosti. Žmurilo se pred očevidnim kriminalom i pljačkom. Gde je tu, i u takvim uslovima, moglo da se govori o nakavom spasenju i napretku? Za takvo ponašanje nije bilo opravdanja, ni onda ni danas, pa bilo ko šta da misli i naglašava.
Mladi, a i stariji, i ovih dana odlaze u inostranstvo “trbuhom za kruhom”. Nema povratka sem izuzetaka. I to niko ne može da opovrgne. Dok se ne prebrodi ekološki sunovrat, nema nama spokojnijeg i lepšeg života. I dok politika bude ispred struke, dok se ne demokratizujemo i ne shvatimo da ne možemo – koliko god se naprezali – stići zapad, pa ni sa platama, za još vazda godina. Neki naučenici smatraju da nam za nivo jedne Nemačke treba pola veka.
Svaka čast kineskim prijateljima i njihovom zalaganju (prvo za svoj interes, što je apsolutno razumljivo!), ali u mnogim sferama života još treba da rastemo. Prvo i prvo – politiku da zamenimo čistijem, zdravijem i čestitijem pristupu. Nedavni lokalni izbori u Negotinu pokazali su da nismo dorasli zadatku.