Bor, 17. oktobar – U jučerašnjoj objavljenoj izjavi ministra privrede Tomislava Momirovića na stranicama pojedinih beogradskih portala s naslovom “U čijem se interesu organizuju ekološki protesti”, više nego provejava neznanje i politička obojenost u najvećoj mogućoj meri. Iako je ministar svih građana, ne samo partije na vlasi, ne bi smeo da tvrdi kako se “svi ekološki pokreti finansiraju iz inostranstva” i de se napadima na Rio Tinto i projekat “Jadar” na mala vrata ekolozi zalažu za uništavanje svoje ekonomije, u prvom redu Kolubare, Smedereva, RTB Bor.
Taj politički manevar s udvorništvom onima iznad njega, ne služi na čast nikome, a ne jednom novom, mladom i ambicioznom ministru privrede.
Šta je Momirović pokazao ovim olako datim izjavama na malom novinskom prostoru?
Prvo – da RTB Bor više ne postoji, da je to danas aposlutno druga i drugačija firma s većinskim vlasništvom kineske kompanije ZiĐin. Sve ostalo je u domenu drugačijih mišljenja i stavova koji nemaju veze sa politikom koju on, kao i većina njegovih kolega, često forsiraju i naglašavaju, valjda svesni da se izbori približavaju. Bor i bivši RTB, kao i današnji ZiĐin, nemaju nikakvih sličnosti – sem ekološki teškog bremena – da ih ne treba stavljati u istu ravan i poziciju ni sa Koluborom, ni Smederevom. Čak im ni ekeološke organizacije nisu slične. U Boru, koliko se zna, još niko, ni u kojoj prilici, nije uporedio Rio Tinto sa ovdašnjim ekološkim istinama i tradicionalnim nedaćama. Ne mogu se porediti i izjednačavati problemi Bora i neke druge sredine, mada ekološka stradanja ne mimoilaze ni jedan naš značajniji industrijski i rudarski centar. Bor je predugo u najgorem položaju!
Bor se bori protiv aerozagađanja još od 1935. godine i prve ekološke bune u Evroppi kada je 400 seljaka ustalo protiv francuskih vlasnika rudnika i uzelo upravljanje u svoje ruke. Posle te pobune, poznatije kao “Vlaška buna”, do danas nije bilo sličnih izliva nezadovoljstva iako su usevi, njive, voćnjaci, izvorišta i reke uništavani i u korenu. Narod je uvek imao na umu da se od rudnika i za rudnik živi, i da se ne može tako lako pobeći od žive istine “da se uvek na jednoj strani dobija, ne drugoj gubi”. Ovde se u novije vreme izlazilo na ulice, i to pod vođstvom radikala koji se danas u većini zovu naprednjaci, zbog odluka da se rudnik i topionica prodaju i to budzašto. Nažalost, to se dogodilo pre tri godine, ali opet nedovoljno kvalitettno i transparentno, pa ni povoljno za građane Bora i okoline. Ostale su ekološke bolesti veće nego ranije, rasprodato je i što treba i ne treba, niko se od građana nije pitao ni najmanje.
Prodato je prirodno bogatstvo od prvorazrednog nacionalnog interesa. Sve pod formom da se na taj način moralo zaustaviti dalje propadanje kompanije, zaduživanje i gomilanje gubitaka. Od kako je Dinkić postavio novi, ispolitizovani i nesposobni menadžment u tadašnji RTB-e, pa kasnije se njegov URS utopio u SNS (kao Šapićev SPAS), prkoseći mnogobrojnim promašajima i glupostima, Borane do danas boli i duša i glava.
Bačene su stotine miliona dolara i evra u promašene investicije i sumnjive lopovske radnje, tako da kineski partneri moraju iznova da ulažu grdne pare kako bi uvećali proizvodnju i obezbedili čisto nebo nad gradom i okolinom. I tu smo došli do suštine problema. Obaćenjima da se gradi nova, savremena metalurgija i da više neće biti otrovnog dima u vazduhu, dobijeni su tadašnji izbori. Narod je poverovao Dinkiću i ne samo njemu. Nažalost.
Krajem 2018. prodato je 63 odsto kombinata bakra, kasnije je ZiĐin kupio i prava na otvaranje rudnika zlata “Čukaru Peki” (pred otvaranjem je za neki dan, mada je ruda već potekla) i ponovo se nametnula ista priča: kad dođu nove gazde Bor će prodisati, živeće kao sav normalan svet. I, gle, ispostavilo se da je država prevarila i Kineze i Borane. Strani partner dobija novu, rekonstruisanu, ali rašitimovanu, loše napravljenu topionicu bakra. Dobija i mogućnost za izgovor kako je, kao takav, ceo projekat nasleđen. Naši pametnjakovići ćute ili se, poput Dinkića, gube u nepoznatom pravcu.
Danas Kinezi izdvajaju 220 miliona evra za ogromu, kažu najsavremeniju topionicu ( za našu višestruko manju i sklepanu utrošili smo zvanično 350 miliona evra, nezvanično dosta više) koja treba da se završi za dve godine. Gradiće se na istom mestu gde je i sadašnja, a ne izvan grada, kako je uobičajeno svuda u svetu. Moraće da se sruše i stari dimnjaci, simboli grada i jednog dugog vremena. Naučnici već nagoveštavaju da će opet biti teško da se zaustave najsitnije čestice otrovnih metala (arsen, olovo) i prašine. Videćemo i to “čudo”, i mi, i Vi mlađani ministre, s tim što Vi nikada nećete živeti u Boru, u apsolutno nezdravoj životnoj sredini.
Bor nije samo ekološki ugrožen, prvenstveno aerozagađenjem. Zatrovani su i vodotokovi, devestirano zermljište, preseljavaju se najstarija sela, oduzima zemlja, presušuju bunari, gubi se ambijant turističkih destinacija, otuđuju zgrade, urušavaju putevi, nastaju lokacije za otpadni materijal, seku hiljade hektara bujne šume… Svašta se događa i svašta ovaj narod pogađa. I to nikakve veze nema ni sa Jadrom, ni Loznicom, najmanje Rio Tintom. Bor traži da bude savremen, evropski grad, kakav i zaslužuje s obzirom da poseduje rudnik bakra i najveće ležište zlata. Bor je grad zlata, ali za strance, donekle i državu, i s mrvicama za sebe.
Bor danas nema ni Fabriku otpadnih voda, ni Fabriku pijaće vode, ni novu zgradu bolnice (radi se u starom zdanju još od Francuza iz 1934. godine), ni gradsku obilaznicu, ni fudbalski stadion, ni… Ima mrtvu Borsku reku, rugobu od “Kapije Bora”, napušteni “Hajat grad”, gubi Borsko jezero, Brestovačku banju i Crni vrh, kao i najlepše krajolike svojih sela i starih predgrađa, mnogo toga se otuđuje, uzurpira, uzima, pa i otima. O svemu tome raspravljaju i u Evropskoj komisiji.
I, verujte, malo kome pada na pamet da diže bune i proteste širih razmera. Ljudi su svesni da novi rudnici i metalurgija znače i napredak, veći standard, brže zapošljavanje.
I sve to nekako dođe džabe kad nemate svoje selo, svoju reku, svoj grad čist i umiven, dostojan evropskoj civilizaciji. A, vi minsitri, dođete u Bor, kao nedavno one dve simpatične ministarke, porazgovarate sa partijskim i zbunjenim lokalnim šefovima, dovedete čak i svoje novinare iz Beograda, i tako završite radni dan. Narod, kao i kod prebrze prodaje RTB-a, ne pitate ni kako mu je dišući na škrge. Onda odnekud prodajete pamet i proglašavate svakog, i onog što i malo drugačije misli, politikantom, i još gore – stranim plaćenikom.
Ko, Momiroviću, brate Srbine, plati one razbuđene, pravdoljubive a ozlojeđene seljake iz okoline Bora daleke godine 1935?