Istočna Srbija, 21. maj – Izgradnjom hidroenergetskog i plovidbenog sistema Hidroelektrane „Đerdap 1”, šezdesetih godina prošlog veka i „Đerdapa 2” sedamdesetih izvršen je megalomanski komunistički investicioni poduhvat i najveća eksproprijacija u Evropi, nepoznata u civilizovanom svetu.
Sve plodno zemljište izvrsnog boniteta, duž čitavog toka reke Dunav od Dobre do Mihajlovca krajinskog, potopljeno je u dužini od oko 150 kilometara. Šta je učinjeno, šta je nestalo, osim zemljišta? Flora i fauna, trajno je izgubljeno mrestilište za morunu, ribu od koje se dobija kavijar. Klimatski uslovi su poremećeni, nestala su naselja Dobra, Donji Milanovac, Mosna, Golubinje, Tekija, Sip, Davidovac, Brza Palanka, Mihajlovac…
Ova živopisna naselja bogata kulturno-istorijskim, etničkim sadržajem trajno su izgubljena, kao i sve ade i ostrva, od kojih su najpoznatiji ostrvo Poreč, središte Porečke nahije, i Ada Kale, s pretežno turskim stanovništvom. Jesu izgrađena druga naselja, ali arheološko blago je trajno nestalo. I još mnoga neotkrivena i neistražena. Arheološko nalazište Lepenski Vir je dislocirano, ali je izgubljena autentičnost, baš kao i Trajanov put, a sa time i oznaka – „Pod zaštitom Uneska”.
A šta reći o ljudima i njihovim emocijama? Nenadoknadivo i neopisano. Ljudskoj civilizaciji nepoznato. Niko nikad nije evidentirao koliko je ljudi umrlo od tuge u tom periodu. Niko nije ni razmišljao o tome. Bilo je to klasično uništenje jednog velikog područja Srbije, i to samo zbog 20 odsto učešća električne energije u ukupnom iznosu proizvodnje struje.
Šta se kasnije dešavalo? Nova naselja su podignuta, uglavnom na brdovitom terenu, jer ravnice skoro više nije bilo. Donji Milanovac je podignut na klizištu. Izgrađena je infrastruktura, putevi, ponegde fabrike i hoteli, ali su svi ili propali, ili su u fazi propadanja. To dokazuje da je zemljište najveće bogatstvo. Trajni „rudnik hrane”.
Vodena masa koja je uzdignuta i na momente podseća na more, ne samo da nije iskorišćena, nego je unazađena. Naša „bela” putnička flota uništena je još sredinom osamdesetih godina prošlog veka s obrazloženjem da je nerentabilna. Kao da je železnički saobraćaj rentabilan. Najveći apsurd je da mnoga brdsko-planinska staništa nisu dobila struju, iako su nadomak brane.
Ne treba ni polemisati o tome koliko je izgubljeno. Samo treba poželeti da se nikome i nigde takav apsurd ne dogodi. Jer priroda je trajna i zarad opstanka čovečanstva mora se sačuvati.
Siniša Stojčić, pravnik
Izvor: Politika, pisma čitalaca