Zaječar, 29. jun – Najprijatniji kafić u Zaječaru, bar za nas dovojicu, jeste “Famili”. I atmopsfera, i osoblje, tek fini gosti, mlada gospoda varoška i, čini se, poneki lokalni tajkunčić. Ni cene nisu bogzna koliko velike, na nivou su srednjih srpskih varoši. Ni blizu astronomskih, beogradskih, tek morskih.
– Devojko, da li si tako vredna i kući kao ovde, u kafiću.
Ona, visoka plavojka, ozbiljnog bledunjavog lica, duge kose, lepotica, nastavlja da briše stolice i stolove, usprema i čisti kao svaka vredna i prilježna – domaćica.
– Nisam ja konobarica, završđila sam Saobraćajni fakultet na vreme. Mora nešto da se radi… – odgovara nehajno, ali čisto i odmereno, ne trepnuvši, valjda svesna da govori iskreno i s pažnjom.
– Da te udamo kon nas u Bor, tamo sad ima posla, otvaraju se rudnici, mladi i školovani imaju prednost, odzvanjaju reči starijeg gospodina u jutarnjoj svežini, podno zelene Kraljevice.
– Pa, imam momka u Boru…
Nasta tišina, nenadano tihovanje na terasi kafića koji tek očekuje prve goste iz susedstva.
– Mislio sam – nastavlja stariji gospodin – da te udamo, zaposlimo, da ti pomognemo.
– Pa, jeste da je tako. Pusta ljubav, mladost – odgovori ona kao za sebe.
– I tu se završi razgovor, s uobičajenim: “kafica je bila super”.
Krećemo u susedno selo, u Penzionerski klub, kod Mire na još jednu tursku ili srpsku kaficu, onakvu kakvu smo oduvek, s uživanjem pili i, uz crveni rahatluk i izvor vodu, ćaskali.
– Mirče, dušo, kako je bilo na ekskurziji – pitamo u glas.
– Ništa naročito. Obišli smo manastir, pa svaratili na motel na Vrelu Mlave, ali, gle čuda, na “Ždrelu” kod Petrovca na ulazu traže jednu crvenu. Nema kupanja u toploj vodi za džabe. Nismo se okupali, otkud nama, sitnim penzosima, novac za bacanje. Je l tako, Bane – upita svog mamurnog šefa.
U taj čas stiže i Francuz, komšija iz sela, tek je stekao penziju i vratio se u rodni kraj.
– Ceo dan sam juče pecao na našoj “bari”. Svu ribu, sem jednog šarančića – dao sam mlađanom komšiji, vratio sam u vodu. I opet predveče odazim na obalu, naučio sam, ne mogu ni dan bez reke…
Gledali smo ga i slušali o ribarskim zgodama i odličnom, sportskom ulovu. Nismo ni sekund posumnjali u istinitost i ljubav prema reci ovog sedamdesetogodišnjaka. Slušali, i zadovoljni kaficom s puno pene na vrhu bele kao ovaj letnji dan, šoljice.
– A kako je kod vas u Boru, kako Kinezi, može li da se zaradi, zapošljavaju li se mladi – zapitkuje Francuz kao usput.
Odgovor je za tren sačekao. Čekalo se da onaj drugi bar nešto kaže, pa makar i pogrešno.
– Kopaju Kinezi bakar kao ludi, može prosečno da se zaradi i do hiljadu evra, zavisi, kao i svuda. Kod njih je važna disciplina, nema zabušavanje, još manje lopovluka. Šire se i ne staju ni časak. Kako su navalali – prekopaće celu Timočku Krajinu – opet se javlja stariji gospodin.
– Tako će verujem i biti, ali ne ide mi u glavu zašto se petalju s turizmom, čujem da su zaposeli hotel na Borskom jezeru.
– Ma, nisu oni krivi, naši im dali i hotel i Dom odmora u Brestovoj banji, a hoće navodno da razvijaju turizam. Kinezima treba voda za topionicu u Boru, ostalo ih ne zanima, ali kad im se daje na tacni, zašto da ne uzmu, pobogu?
Nakon manje pauze, Franzuz nehajno ali ljubopitljivo, opet zapodenu.
– Mene više sekira ona travuljača koja obuzima jezero i smeta nama ribolovcima.
– Mani se, Francuz, i jezera i direktorskih kućerina sa bazenima pored jezera. Ovde se sve zna, nemoj da se praviš naivnim?
– I neću više o Boru i Kinezima, ni o našima, ni politici, idem da se spremim za Dunav; nije Borsko jezero što je bilo, više mi, izgleda, leži moćnija i veća voda.
U klubu ostadosmo usamljeni. Mira ne može da se pomiri sa lošim provodom po homljskim “vrletima”, naročito sa kitnjastim, izvikanim “Ždrelom” i preskupim kupanjem.
– More, ljudi, ovako stara i nikakva idem u Bor na bazene, naplaćuju samo 150 dinara. Prvo ću ujutru da svratim na pijac i ponudim torbu zrelih krušaka “petrovača”, zaradiću i za limunadu i sladoled. U Boru može lagano i da se proda i kupi, i da se nađe posla i zaradi, pa i provede. Za nas je, narode, Bor majka, kakvo Ždrelo i Vrelo, kakav Beograd i Niš, kakva Francuska… I ovaj naš Franzuz ne bi se vratio da mu je tamo tako dobro i drago.
– E, Miro, svaka ti je ko Njegoševa. Idemo, čim stignemo, i mi do Bora. Nećemo da se kupamo i pijemo hladnu limunadu. Potražićemo neku vezu da zaposlimo onu vrednu inženjerku iz “Famili” kafića kraj Timoka. Možda će se, kad dobije posao, i udati. Da bar, ako se može, nekog usrećimo. Francuz, kao svaki naš Francuz, zaželeo se zavičaja, pa neka peca šarane na lepom, plavom Dunavu.
B.Filipović