Letnje priče: DAVOJKA IZ KAFIĆA “FAMILI”

0
85
Ilustracija: istockphoto.com
ČITAJ MI!

Zaječar, 29. jun – Najprijatniji kafić u Zaječaru, bar za nas dovojicu, jeste “Famili”. I atmopsfera, i osoblje, tek fini gosti, mlada gospoda varoška i, čini se, poneki lokalni tajkunčić. Ni cene nisu bogzna koliko velike, na nivou su srednjih srpskih varoši. Ni blizu astronomskih, beogradskih, tek morskih.

– Devojko, da li si tako vredna i kući kao ovde, u kafiću.

Ona, visoka plavojka, ozbiljnog bledunjavog lica, duge kose, lepotica, nastavlja da briše stolice i stolove, usprema i čisti kao svaka vredna i prilježna – domaćica.

Nisam ja konobarica, završđila sam Saobraćajni fakultet na vreme. Mora nešto da se radi… – odgovara nehajno, ali čisto i odmereno, ne trepnuvši, valjda svesna da govori iskreno i s pažnjom.

Da te udamo kon nas u Bor, tamo sad ima posla, otvaraju se rudnici, mladi i školovani imaju prednost, odzvanjaju reči starijeg gospodina u jutarnjoj svežini, podno zelene Kraljevice.

– Pa, imam momka u Boru…

Nasta tišina, nenadano tihovanje na terasi kafića koji tek očekuje prve goste iz susedstva.

Mislio sam – nastavlja stariji gospodin – da te udamo, zaposlimo, da ti pomognemo.

Pa, jeste da je tako. Pusta ljubav, mladost – odgovori ona kao za sebe.

I tu se završi razgovor, s uobičajenim: “kafica je bila super”.

Krećemo u susedno selo, u Penzionerski klub, kod Mire na još jednu tursku ili srpsku kaficu, onakvu kakvu smo oduvek, s uživanjem pili i, uz crveni rahatluk i izvor vodu, ćaskali.

Mirče, dušo, kako je bilo na ekskurziji – pitamo u glas.

Ništa naročito. Obišli smo manastir, pa svaratili na motel na Vrelu Mlave, ali, gle čuda, na “Ždrelu” kod Petrovca na ulazu traže jednu crvenu. Nema kupanja u toploj vodi za džabe. Nismo se okupali, otkud nama, sitnim penzosima, novac za bacanje. Je l tako, Bane – upita svog mamurnog šefa.

U taj čas stiže i Francuz, komšija iz sela, tek je stekao penziju i vratio se u rodni kraj.

Ceo dan sam juče pecao na našoj “bari”. Svu ribu, sem jednog šarančića – dao sam mlađanom komšiji, vratio sam u vodu. I opet predveče odazim na obalu, naučio sam, ne mogu ni dan bez reke…

Gledali smo ga i slušali o ribarskim zgodama i odličnom, sportskom ulovu. Nismo ni sekund posumnjali u istinitost i ljubav prema reci ovog sedamdesetogodišnjaka. Slušali, i zadovoljni kaficom s puno pene na vrhu bele kao ovaj letnji dan, šoljice.

A kako je kod vas u Boru, kako Kinezi, može li da se zaradi, zapošljavaju li se mladi – zapitkuje Francuz kao usput.

Odgovor je za tren sačekao. Čekalo se da onaj drugi bar nešto kaže, pa makar i pogrešno.

Kopaju Kinezi bakar kao ludi, može prosečno da se zaradi i do hiljadu evra, zavisi, kao i svuda. Kod njih je važna disciplina, nema zabušavanje, još manje lopovluka. Šire se i ne staju ni časak. Kako su navalali – prekopaće celu Timočku Krajinu – opet se javlja stariji gospodin.

Tako će verujem i biti, ali ne ide mi u glavu zašto se petalju s turizmom, čujem da su zaposeli hotel na Borskom jezeru.

Ma, nisu oni krivi, naši im dali i hotel i Dom odmora u Brestovoj banji, a hoće navodno da razvijaju turizam. Kinezima treba voda za topionicu u Boru, ostalo ih ne zanima, ali kad im se daje na tacni, zašto da ne uzmu, pobogu?

Nakon manje pauze, Franzuz nehajno ali ljubopitljivo, opet zapodenu.

Mene više sekira ona travuljača koja obuzima jezero i smeta nama ribolovcima.

Mani se, Francuz, i jezera i direktorskih kućerina sa bazenima pored jezera. Ovde se sve zna, nemoj da se praviš naivnim?

I neću više o Boru i Kinezima, ni o našima, ni politici, idem da se spremim za Dunav; nije Borsko jezero što je bilo, više mi, izgleda, leži moćnija i veća voda.

U klubu ostadosmo usamljeni. Mira ne može da se pomiri sa lošim provodom po homljskim “vrletima”, naročito sa kitnjastim, izvikanim “Ždrelom” i preskupim kupanjem.

More, ljudi, ovako stara i nikakva idem u Bor na bazene, naplaćuju samo 150 dinara. Prvo ću ujutru da svratim na pijac i ponudim torbu zrelih krušaka “petrovača”, zaradiću i za limunadu i sladoled. U Boru može lagano i da se proda i kupi, i da se nađe posla i zaradi, pa i provede. Za nas je, narode, Bor majka, kakvo Ždrelo i Vrelo, kakav Beograd i Niš, kakva Francuska… I ovaj naš Franzuz ne bi se vratio da mu je tamo tako dobro i drago.

E, Miro, svaka ti je ko Njegoševa. Idemo, čim stignemo, i mi do Bora. Nećemo da se kupamo i pijemo hladnu limunadu. Potražićemo neku vezu da zaposlimo onu vrednu inženjerku iz “Famili” kafića kraj Timoka. Možda će se, kad dobije posao, i udati. Da bar, ako se može, nekog usrećimo. Francuz, kao svaki naš Francuz, zaželeo se zavičaja, pa neka peca šarane na lepom, plavom Dunavu.

B.Filipović

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име