Letnje priče: O ZLATNOM BORU I – JEDNOJ VIKENDICI!

Bor, 18. jul – Čitam tako i razmišljam kako se Beograd setio da tek sada podigne spomenik kralju srpskom Aleksandru Karađorđeviću, čoveku koji je rado dolazio i u Brestovačku banju, gde je 1856. njegov deda knez Aleksandar Karađorđević podigao letnjikovac i lečio kostobolju, gde se trudio da ova banja dobije evropski sjaj i ne izgubi patinu nastalu još u Miloševo doba. Francuzi su Aleksandru, ne što je izgubio život 1934. u Marselju, nego za zasluge u ratovima i širenju bratskog prijateljstva, podigli spomenik na jednom od najlpeših mesta u Parizu. Eto, oni, Francuzi ne zaboravlaju delo i dobrotu srpskog kralja i zemlje Srbije, a mi se pravimo nesložnim, možda mudrim pa čekamo nekakve bolje dane. Izgleda da smo ih i dočekali.

Ne može čovek, u isti mah, ovde, u industrijskom srcu Srbije, gradu Bora i okolini, da smetne s uma da su Aleksandar, ali i njegova supruga, rumunska princeza, kraljica Marija, mnogo značili, ne samo za Beograd, nego i ovaj kraj. Pre Titovih komunista borska škola “Vuk Karadžić” nosila je Aleksandrovo ime. Ne treba sad biti pametan pa ponovo vraćati nekadašnje nazive ustanovama i ulicama, ali bista ili spomenik kralju Ujedinitelju ne bi nikome smetala. I kraljice Marije, najomiljenije srpske vladarke, pored njega. Naprotiv.

Gradski park kod gradske zgrade, ispod sadašnje Vukove škole, verovatno je i najidelanije mesto. Ovaj parkić, u kojem se ponosno viori srpska trobojka na ogrmnom jarbolu, mogao bi da izgleda još lepše i dostojanstvenije. Spomenik kralju Aleksandru učinio bi taj prostor još bogatijim i atraktivnijim. I spomenik Vuku dogradio bi ambijent. Bor ima vrednih spomenika i spomen obeležja iz svoje bliže srpske istorije, ali nema iz davnijih vremena. Nema, ne samo vladara i državnika u prestonici bakra i zlata, nego su, čini se, skrajnuti i prosvetitelji, umetnici, naučnici. A bilo bi mesta i za Teslu, Dositeja, Vuka, Miloša Obrenovića, kraljeve Petra i Aleksandra Karađorđevića, Vožda Karađorđa, te Andrića i Ćosića…

Jednog dana, sigurno je, podići će se i veličanstven spomenik olimpijskoj reprezentativki, Boranki, Bobani Veličković. I biće to za primer ostalim gradovima koji ne zaboravljaju svoje slavne i zaslužne građane. Istovrmeno, e, o tome je najviše reč, treba se setiti u neko doba i Novaka Đokovića iako nije iz ovih krajeva rođenjem i odrastanjem.

Bor je, primerice, podigao spomenik revoliucionaru, socijalisti, radničkom tribunu i ratniku, Zloćaninu, Petru Radovanoviću, grad se setio i zasluga inženjera Šisteka, industrtijalca Vajferta, odužio se žrtvama iz balkanskih i Velikog rata i Drugog svetskog rata i ratova iz devedesetih, te stradalim logorašima, posebno mađarskom pesniku Miklošu Radnotiju. Nije prepušten zaboravu ni nekadašnji topioničar, narodni heroj, Jova Vučković. Ni jedini Rom narodni heroj u bivšoj Jugi, Novak Đorđević. Svi ti monumenti i belezi, istorijska obeležja i postavke, slika su jednog grada i njegove veličine, dometa u vrmenu i prostoru jedne države, pa i šire.

Leto je, pa neprekidno razimšljam na 38 stepeni u hladu… Bor ima šanse da se danas više razvija nego u eri “zlatnih godina”, sedamdesetih i delom osmadesetih, da postane prva varoš Timočke Krajine, ne samo po stambenim četvrtima i kilometrima, nego i po kulturnim i tradicionalnim vrednostima koje traju. Ubrzani razvoj rudarenja podstiče takav projekat i dugoročnije, strateško planiranje.

Bor baš danas, kao retko ko, ima priliku da krene u razvojnu orbitu brže i sigurnije nego ikada: zato je neophodno prionuti na kapitalne prioritete: izgradnju savremenog gradskog jezgra sa očuvanjem nasleđa iz doba Francuskog društva borskih rudnika, gradnjom bolnice ili Kliničkog centra za celu istočnu Srbiju i brižno podizanje infrastrukture, na prvom mestu sa gradnjom toplane, Fabrike otpadnih voda i putne obilaznice. Strani investitor bi morao da garantuje najviši nivo ekoloških standarda.

U sklopu svih tih porojekcija, da li je vraćanje fudbala na stare grane – prioritet? Gradnja stadiona i oživljavanje najpopularnijeg sporta ne samo da je bitan činilac sveukupnog razvoja grada, nego je i blizak cilj za opstanak mladih na ovim prostorima. To nije mali izdatak i mala briga, ali ne bi smeli da zaobiđemo ni ovaj detalj koji je najdirektnije vezan za budućnost ovakve, radničke sredine. Koliko će kineski poslodavci imati sluha da uvaže sve ove elemente i naše relane želje, to ne bi trebalo da bude glavno opredeljenje za sutrašnjicu Bora i okoline. Ne samo što je prvi fudbal u svetu započet baš u Kini i što će kompanija Zijin da bude društveno odgovorna, već država Srbija treba otvorenije i neposrednije da se lati brzog preporoda grada Bora. Današnje tavorenje nikome nije potrebno. Jer, ne sme da se, ma koliko, zavisi od stranih investitora, mora da se nađe način za model koji će više para od ovog rudnika ostajati – u gradu rudniku. U rudarskom i srpskom Boru.

I sam predsednik Vučić je priznao da je istočna Srbija toliko lepa i živopisna da bi ovde sagradio vikendicu, ili – da su dugogodišnje (rekli bi i jednovekovne) rezerve zlata u državni trezor stizala jedino iz borskog kraja i sa istoka zemlje. Kolika je vajda od bakra i ostalih metala – ne treba bliže objašnjavati.

Eto novoj lokalnoj vlasti čime treba energičnije i posvećenije da se bavi narednih meseci i godina. I to transparentno, ne u kuolarima i političkim zapetljavanjima.

Nije potrebno po svaku cenu izgurati FK Bor u super ligu, najvažnije je koliko će se mladih baviti sportom, prvenstveno fudbalom; nisu, gospodo iz politike, važni nastupi na vašim TV i u tričavim tabloidima, najosnovnije je da Bor bude grad modernog i uspšenog 21. veka, onakakv kakvog njegovi građani i radnici zaslužuju. Da ličimo na najnapredniju Evropu. Na mesto gde se, u sve većim količinama , kopa ZLATO. Ima se, dakle, čime, još – da li se ima i sa kime? To bi možda trebalo da zainteresuje i predsednika pre nego što započne temelje, već istorijske, – vikendice.

B.F.