Žagubicaq, 23. april – Zbog snega zatvoren put Bor – Žagubica preko Crnog vrha. To je decenijama bila jedina vest u kojoj se pominjao ovaj gradić na istoku Srbije. Poslednjih godina, otkako je počelo globalno otopljavanje, za njega se nije čulo ni toliko, činilo se da je Žagubici i bog rekao laku noć. Sve dok pre nekoliko meseci nije ponovo dospela u žižu javnosti kada se ispostavilo da je upravo ona to mesto gde je u stvari, kako je rekao predsednik Vučić, bog pogledao Srbiju jer je u njegovoj okolini pronađena vrlo bogata zlatonosna ruda.
Umesto, međutim, da u novi srpski Eldorado pohrle kopači zlata i prateći avanturisti, u Žagubicu su stigli ekološki aktivisti.
Homolje je zahvatila zlatna groznica, ali vrlo neobičnog tipa, sa „obrnutim predznakom“, od koje obolevaju protivnici zlatnog runa.
Mora se priznati da ova situacija deluje krajnje bizarno. Čini se, naime, da bi u normalnim vremenima i normalnim društvima otkriće nekog značajnog sirovinskog rezervoara bilo dočekano sa zadovoljstvom, kao prilika za ekonomski razvoj.
Pogotovo bi to moglo da važi za naselja poput Žagubice, koja praktično odumiru, i krajeve koji se prazne. Ekološki aktivisti – neki bi rekli fundamentalisti – koji se takoreći „na neviđeno“ suprotstavljaju svakom privrednom (rudarskom, infrastrukturnom) projektu, neizbežno asocirajući na one protivnike železnice od pre stotinak godina, Srbiju čini se zamišljaju kao na slikama naivnih slikara: lepa sela, voćnjaci u cvatu, proplanci po kojima pasu ovce, mada niti po selima ima ljudi niti ovce ima ko da čuva.
Naravno, ne osporava se ovim ni u najmanjoj meri značaj borbe za zdravu životnu sredinu, ali kao i u svakoj borbi, i u ovoj treba izbeći bilo kakav ekstremizam. Ne zato da bi se omogućilo sklapanje „trulih kompromisa“ nego zato da s prljavom vodom iz korita ne bi bilo izbačeno i dete. Drugačije rečeno, u današnjim uslovima savremena tehnologija omogućava i da se ima industrija i da se očuva životna sredina.
Industrijska tehnologija, međutim, nije dovoljna. Potrebna je i odgovarajuća „tehnologija“ vlasti i vladanja. Konkretno govoreći, problem Srbije je u nedostatku one pomenute „normalnosti“. To se odlično videlo u Žagubici. Umesto da se prema zahtevima građana – kakvi god da su – odnosi sa uvažavanjem, civilizovano, vlast je odgovorila nipodaštavanjem i nasiljem. Nema sumnje da je „lokalni šerif“ svojim ponašanjem samo imitirao ono što je video od svojih šefova, naročito onih najviših, predsednika države i predsednice Vlade.
Ta manifestacija sile i osionosti nije, međutim, pokazala ono što se želelo – snagu i moć; ona je zapravo bila pokazatelj koliko je aktuelna vlast (od vrha do dna) nesigurna, slaba, pa i uplašena. Ona misli da je tolerancija znak slabosti, a u stvari je obrnuto. Isključivost i nespremnost da se čuju argumenti „druge strane“ znak je nepoverenja u sopstvene sposobnosti.
Autoritarna društva su „lako lomljiva“, dok su demokratska, bez obzira na redovne ili povremene manje ili veće proteste – to jest, upravo zbog toga – jaka i stabilna.
Diktatorska vlast onemogućava korišćenje nacionalnih resursa, bilo da su pod zemljom, poput rudnog bogatstva, bilo da su nad zemljom, poput „ljudskog kapitala“.
Zdravo društvo je preduslov za zdravu životnu sredinu.
Izvor: Novi Magazin