Bor, 16. septembar – Tri metra u sekundi „letimo“ liftom s metalnim rešetkama i kukom pod zemlju. Za tili čas smo 530 metara niže. A dole ko da si u apoteci, a ne u rudniku! Ovo je Čukaru Peki, rudnik kraj Bora koji bi da postane prvi zeleni ne samo u Srbiji već i Evropi.
Da bismo uopšte stigli na tu kotu -140, morali smo da prođemo obuku. Da se zna šta se može u rudniku, a šta ne. Glavu čuva poštovanje pravila. A potom – puna ratna oprema, od šlema do samopomoći – kutije s kiseonikom. Pa i karticom koja ima GPS. Ali i pišti čim ti na 20 metara priđe kakva mašina.
Samo što je miniranje završeno. Tamo, iza nepreglednog čistog tunela, nalaze se vrata koja se ne otvaraju za sve.
Rudnik bez rudara – smejemo se.
– Nije ovo ko iz „Snežane i sedam patuljaka“. Ovde je skoro sve automatizovano, mašine buše. Ali i te kako ima rudara – stiže odgovor s osmehom.
Vreme je predaha. Da se sve slegne od miniranja, a i da odu oni loši gasovi, putem predviđenim samo za njih.
U sobi za odmor trojica Kineza. Nasmejani. Mašu nam. Došli izdaleka. Sa istoka. Sa „Serbia Zijing Mining“, koji Čukaru Peki podiže od nule. Tačnije, iskopan je od nule. Bakar i zlato odavde odlaze put sveta nepune dve godine.
– Haj – jedino je što kažu. Srpski još ne razumeju. I engleski im je stran.
Pred njima paketi hrane i obavezni štapići.
– Srećno – stiže od mašine parkirane malo ispred.
– Srećno – pozdravljaju se trojica naših rudara s Daliborom Stojadinovićem, menadžerom rudnika, koji nas i provodi kroz Čukaru Peki.
Vakat je raditi. Stiže još rudara. U koloni. Jedan nosi i lopatu. Uz osmeh dižu ruku.
– Haj – eto ga opet.
Levo vode dva hodnika – glavni vodosabirnik, prihvat svih voda s radilišta.
– Jedan prihvata vodu, dok se drugi čisti od mulja koji se prebacuje ovde – pokazuje Stojadinović „bazenčić“ ograđen džakovima u kom je mulj, pa nastavlja:
– Nakon čišćenja voda se preusmerava u ovaj hodnik, da bi se onaj prvi čistio.
Iz glavnog punktnog postrojenja, koje je pored, sva voda se izbacuje na površinu, u bazene.
– Tu se prečišćava i ponovo vraća u proces. I tako nema istakanja vode u prirodu, nego se vrti ukrug – veli.
Otud kreće mašina. Kreće posao…
A mi idemo na površinu. Silazi lif. U njemu i „lift boj“.
– Sat vremena sam u liftu, sat gore na ulazu. I tako s kolegom celu smenu. S Kinezima, običnim rudarima, sporazumevamo se u početku rukama i nogama. Mnogo su fini. I brzo uče. Jedan već solidno priča srpski. Inženjeri već znaju engleski – kaže s osmehom.
S druge strane rudnika, a preko zelene trave i parka na čuđenje mnogih, drugi je ulaz, koji vodi do jame kroz tunel od 2,7 km. Krećemo. Izlaze kamioni puni rude. I obični i krajnje neobični. Bar nama. Malo-malo pa stajemo sa strane, na proširenje, da se mimoiđemo. Pišti kartica ko luda. Za nama ulaze kamioni. Punom parom se radi.
A mi moramo da okrećemo nazad.
– U proizvodnju, zbog bezbednosti, ne sme niko ko nije stručan – veli.
– Šteta.
Idemo bar do flotacije. A to vam je ono konačno i fino odvajanje bakra iz rude. Kraj ekrana u dispečerskom centru dočekuje nas Ana Milovanović Brkić, supervizor flotacije.
– Ovde nam dolazi ruda, veliki kamen koji usitnjavamo u mlinovima da bi bakar mogao da se odvoji, nakon čega ide proces flotacije. Bakar pomoću reagenasa i kreča, odnosno regulatora sredine, ispliva na površinu i mehanički se skida, a ono što ne valja ide dalje – priča Ana, od koje idemo u laboratoriju.
Tamo je tek zanimljiva priča. Ona od zlata. Na samom ulazu – soba za uzorke. Kese samlevene rude od po kilo i nešto precizno mere, pa suše četiri sata, pa opet na merenje i pravac u sobu za topljenje i kupelaciju. A u njoj dama sva u srebrnom kostimu s kupastom kapom. Ko iz kakve bajke. Iz čaša proliva užarenu žutu tečnost. Ali to još nije zlato! Ni izbliza!
– Uzorak mešamo s različitim reagensima i te posude stavljamo u peć za topljenje, na preko 1.000 stepeni, 45-60 minuta. Kad se istopi, koleginica ih izlije u kalupe, pa kad se ohladi, na vrhu ostane šljaka, koju bacamo i dobijamo olovni regulus poput dugmeta, od 35 grama. Stavljamo ga u sledeću kupelicu, koja ide u drugu peć na 900 stepeni i koja upije sve nečistoće i olovo, te na kraju dobijamo perlicu od 0,2 mg, u kojoj su samo plemeniti metali – priča nam Ivana Mitrović, zamenik supervizora u testing centru.
Ali ta 0,2 mg i dalje nije zlato.
– Potom perlicu rastvaramo, odnosno iz nje odstranjujemo srebro. Na kraju dobijemo majušnu, majušnu česticu zlata. Ako je dovoljno velika, možemo da je izmerimo na vagi koja meri do sedme decimale. Potom tu masu zlata uporedimo s masom uzorka i preračunamo koliko je to grama po toni zlata. Desi se i da ta čestica bude previše sitna, da ni vaga ne može da je izmeri, pa je rastvorimo i određujemo zlato na drugom instrumentu, tzv. atomskom apsorbcionom spektrofotometrijumu – veli Mitrovićeva, a mi u čašici jurimo golim okom tu česticu zlata.
I na kraju procesa – pogon pasta zasipa. Tim se tek ponose, jer se sva jalovina pomeša sa cementom i vodom i njome se pune rupe iz kojih je ruda već izvađena.
– Tu mešavinu kroz bušotine i cevovode, koji su razvođeni po jami, šaljemo u otkopne komore, odnosno delove iz kojih je ruda iskopana. Time omogućavamo nesmetan rad kolegama na višim, odnosno nižim horizontima, nema sleganja terena, opasnosti od obrušavanja, slobodno na tim površinama može da se kreće rudarska mehanizacija i ljudstvo – objašnjava nam Nebojša Buđelan, inženjer na postrojenju za pasta zasip, dok s visine dole kako okreću tamnu mešavinu.
I ne staje. Vrti, i vrti… U tri smene, kao i sve u rudniku…
BROJKE
1.120 zaposlenih
oko 1.000 domaćih radnika
oko 150 zaposlenih iz Kine
oko 110.000 dinara prosečna plata
10.000 tona je dnevna prerada sirove rude
45.000 tona biće prerada kad izgrade novi pogon flotacije
2-4% bakra je u sirovoj rudi
Izvor: Kurir
