Natalija Obrenović, prva srpska kraljica posle Kosovskog boja, rođena Petrovna Keško (otac ruski pukovnik, majka rumunska princeza), jedna je od najtragičnijih kraljica u srpskoj novijoj istoriji, veliki dobrotvor (poklonila je i 9000 hektara šume u atarima Majdanpeka i Kučeva i dva rudnika zlata Beogradskom Univerzitetu), brinula o srpskim ranjenicima u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, pomogala crkve i manastire, pisala aformizme i novele na srpskom jeziku, važila je za slobodomunu i cenjenu u srpskom narodu…. I simbol Prvog svetskog rata, redak, ljubičasti cvet, sposoban, iako sasušen, da ponovo oživi, nazvan je Ramonda Natalija. Dan primirja iz Velikog rata, 11. novembar, u Srbiji je državni praznik, a cvet Ramonda Natalija ovde se jedino može naći u planinskim predelima južne Srbije i u Zlotskom kanjonu kod Bora. Profesor Petar Minić napisao je tekst o kraljici Nataliji naslovljen “Natalija Obrenović: Prva srpska kraljica posle Kosova”.
Rođena je kao Natalija Keško 1859. u Firenci, glavnom gradu pokrajine Toskane, tada prestonice Italije. Otac joj je bio ruski pukovnik Petar Keško, što će joj posle odrediti i životna opredeljenja. Majka joj je bila princeza Pulherija Sturdza od Moldavije. Rano je ostala bez oca, sa samo šest godina, a u 15. godini je ostala i bez majke. Odrastala je i školovala se u Moldaviji, Rumuniji i Rusiji.
Za kralja Milana se udala 1875. godine i sa njim je imala sina Aleksandra i Sergeja, koji je umro pet dana po rođenju. Milan je bio okrenut Austrougarskoj, a Natalija je bila rusofil, rekli bi po rođenju. Ovo nije bila prva, a ni jedina trzavica koja je urušavala njihov brak.
Najtužnija evropska kraljica
Posle dobijanja međunarodnog priznanja na Berlinskog kongresu, Srbija je 1882. godine, prvi put posle Kosovske bitke, postala kraljevina. Međutim, nova kraljevska porodica bila je daleko od srećne. Ono što je „razaralo“ njihovu vezu, bilo je Milanovo neverstvo i brojne avanture. Priče o njegovim doživljajima postale su javna tajna, a neki savremenici ukazuju da je ljubavnice tražio i među članicama porodice same kraljice, koje su živele na njihovom dvoru kao dvorske dame.
Rezignirana, više puta napušta Beograd i Srbiju, a sa sobom vodi i mladog naslednika. 1887. godine odlazi na Krim, gde je dobija veliku podršku ruske javnosti, ali se posle pregovora sa Milanom vraća u Beograd. Iako su odnosi između vladarskog para bili zategnuti, ostaje u Srbiji. Nekoliko meseci kasnije, Natalija i prestolonaslednik ponovo napuštaju Srbiju i odlaze u Visbaden. Ovaj događaj se umalo pretvara u međunarodni skandal, jer Milan na sve načine pokušava da vrati sina, u čemu i uspeva, a Natalija dobija pravo da leta provodi u Srbiji. Zvanično se razvode 1888. godine, ali je razvod bio neregularan i kasnije poništen, a ni Natalija ga nikada nije priznala.
Nakon napuštanja prestola Milana Obrenovića 1889. godine, u korist svog maloletnog sina Aleksandra, prisiljena je da još jednom, 1891. godine, napusti Srbiju. Istoričari beleže da je zbog njenog odbijanja da napusti dvor morala da bude pozvana policija, a njen plač i pozivi u pomoć su odzvanjali gradom. Nesrećnoj kraljici u pomoć su pritekli građani, ali pobeda je bila kratkotrajna. Kako bi bili sigurni da će napustiti Srbiju, ministri su pozvali u pomoć čitav beogradski garnizon vojske koji ju je ispratio do granice. Oba supružnika ponovo su u kraljevskom domu 1894, po stupanju njihovog sina Aleksandra na presto. Njega je usmeravala na saradnju sa Rusijom i radikalima, verujući da bez njih neće biti političke stabilnosti u Srbiji.
Mnogo vremena provodila je u Bijaricu u Francuskoj, u vili Sašino. Kada se njen sin Aleksandar venčao sa 12 godina starijom Dragom Mašin, dvorkinjom iz njene svite, Natalija se razočarala i javno ga se pismom odrekla. Prešla je u katoličku veru 1902. godine i zamonašila se.
Kraljica Natalija je umrla 8. maja 1941. godine u manastiru Sen Deni kod Pariza. Sahranjena na groblju Lardi nedaleko od Pariza.
Dobrotvorka Beogradskog univerziteta
Nakon gubitka sina i Majskog prevrata 1903. godine, Natalija Obrenović je nosila crninu do kraja života i povukla se iz javnog života. Posle ubistva sina, nasleđuje celokupnu imovinu Obrenovića i postaje velika dobrotvorka, koja pomaže kako pojedince, tako i ustanove.
Jedna je od najvećih donatora Beogradskog univerziteta. Povod poklonu je znak zahvalnosti beogradskim studentima i profesorima, koji su jednom prilikom sprečili kralja Milana da je protera iz zemlje. Naime, studenti su, kada je kočija krenula putem zemunskog pristaništa, sprečili kraljicu da napusti Beograd. Kao zakonski naslednik svog sina, postala je vlasnik imanja koje je 1923. godine poklonila Univerzitetu. Više od 9.000 hektara šume u Majdanpeku i Kučevu, kao i dva rudnika zlata. Manji deo ovog imanja danas koristi Šumarski fakultet, dok je ostatak pod upravom „Srbijašuma“.
Univerzitet u Beogradu pre Drugog svetskog rata je bio jedan od tri sa najvećim prihodima u Evropi, čije se bogatstvo procenjivalo na više od milijardu tadašnjih dolara. Sredstva su stizala od oko 90 zadužbina i fondova, odnosno imovine koje su dobrotvori ostavili svom narodu.
Darovala je i manastire i crkve koje su zadužbine Obrenovića. Dolaskom u Srbiju, Natalija sa sobom donosi duh slobodnoumne žene, pa je tako knjigom aforizama ušla u istoriju srpske književnosti kao prva žena koja se oprobala u ovom žanru. Bila je pokrovitelj čuvene Više ženske škole u Beogradu, učestvovala je u stvaranju lista „Domaćica“. Osnovala je i Žensko udruženje za nacionalnu domaću radinost, deluje u pravcu emancipacije srpske žene. Bila je mecena mnogih pisaca, slikara i umetnika. Pomagala je srpskim ranjenicima u ratovima tokom trideset godina srpske državnosti, što je narod izuzetno cenio.
Izvor: 011 INFO