Bor, 21. septembar – Dve studije o proceni uticaja na životnu sredinu projekata povećanja kapaciteta topionice bakra u okviru kompleksa “Serbia Zijin Copper doo Bor“ i otkopavanja i pripreme krečnog kamena u ležištu “Zagrađe 5” na području Donje Bele Reke, naći će se uskoro na javnoj raspravi.
O topionici rasprava je 11. oktobra u gradskoj zgradi (sala Gradske uprave) s početkom u 12 sati, a o krečani “Zagrađe 5” 4. oktobra u isto vreme.
Grad Bor je, ne samo zbog proširenja i otvaranja novih rudokopa, u opasnosti po opstanak poput sela Krivelj, nego je i pred gradnjom sasvim nove topionice ogromnog kapaciteta i to na staroj lokaciji. Lepo se navodi u zvaničnim dokumentima da će sve da se radi “u sklopu industrijskog kompleksa kompanije ZiĐin”. Opet u gradskom području, takoreći u starom centru grada. Topionica će, sigurno je lakše i jednostavnije, biti podignuta sa najsavremenijom ekološkom opremom, ali, iskustvo uči, koliko će i kako ta oprema služiti u praksi? I do sada je, pri svakom obnavljanju topioničkih pogona i Fabrike sumporne kiseline, kružila ista priča kako će životna sredina biti sto odsto zaštićena i da neće biti nikakvih zagađenja. Uvek, pa i poslednji put, ljuto smo se opekli. Sumnja, dakle, mora da postoji. Drugi je razlog što se grad Bor okružuje sa gotovo svih strana rudnicima, jalovištima, kopovima, otpadnim materijalima, a, evo sad, i praktično nove topionice koja se naslanja na staru metalurgiju i urbani, gradski atar. Takve topionice se u svetu grade u zabačenim krajevima, gde je malo ili uopšte je bez živog sveta. I to treba da bude glavna i goruća tema za rasparavu na najavljenim javnim skupovima. Sad ili nikad. Ukoliko opet, kao i ko zna koliko puta ranije, građani budu indolentni i odsutni zbog nedovoljne upućenosti, moguće je da usledi neponovljiva ne samo ekološka katastrofa. Grad Bor moraće da se iseljava, jer će ga rudnici i preradni kapaciteti bakra “poklopiti” i sa istoka i zapada, severa i juga. To se i danas vidi, ali se o tome prećutkuje i zamagljuje pravo stanje stvari. O tome je već trebalo prvo Ministarstvo zaštite životne sredine, a onda i lokalna samouprava, glasnije da se pojave u javnosti. Jer, ovde je reč o istorijskom iskoraku u razvoju bakarnog kompleksa u Boru i Srbiji, ali je i pitanje opstanka jednog mnogoljudnog grada i njegovih žitelja izuzetno važno i sudbinsko. I okolna sela su ugrožena.
U slučaju da se nastavi sa ekološkim stradanjem, pa i ubrzanim proširenjem rudarenja i metalurgije, ovde će biti teško živeti i uopšte podizati porodicu. Stručnjaci već upozoravaju da će novi kapacitet krečane u Zagrađenu, sem vode, zahtevati i nemali utrošak ekološki nepovoljnih energenata. Ali, krečana je podalje od grada i ne može se porediti sa topionicom i još nekim fabrikama. To je, ukoliko tako i bude, trostruko veća proizvodnja od sadašnje “Dinkićeve topionice”. I to jeste dobro sa stanovišta ekonomije, upošljavanja novih radnika, standarda zaposlenih, ali graditi nove topioničke objekte u srcu grada, bar za građane Bora, nije adekvatno rešenje.
S obzirom da je trećina starog RTB-a, 37 odsto, u rukama države Srbije, onda bi se prevashodno trebalo obraćati našim državnim službama. Zato i ministrka zaštite životne sredine kad dolazi u Bor treba da se nađe među građanima. U svom narodu. Skorašnje zvanično otvranje rudnika Čukaru Peki možda je i prava prilika da se o svemu tome, i još pred predsednikom Republike, podrobnije popriča i kompletnije sagleda mogućnost podizanja nove topionice na drugoj, prikladnijoj lokaciji. Ili da se, bez uvijanja i oklevanja, vidi šta činiti sa gradom, kuda i kako se snalaziti dok je vreme. Ukoliko budemo čekali, kao što se muke muče sa izmeštanjem sela Krivelj, onda će biti još većih posledica i nezadovoljstva na pretek. A taj luksuz baš nikome ne treba!