Rgotina kod Zaječara – Nekada je Rgotina, selo nadomak Zaječara, i pre i između dva svetska rata, bilo središte, ne samo ekonomskog nego i kulturnog razvoja i izvan zmišljenih granica Timočke Krajine. Bila je mala ali fina varoš. I bila je stecište zadružnog i prosvetnog života, razvijene poljoprivrede, s rudnikom kvarca od 1905. godine, sa bogatom bibliotekom, i još vazda blagodeti. Rađali su se i odrastali intelektualci, lekari, inženjeri i profesori, oficiri i vojnici, kulturni pregaoci, rođen je tu, u kući na rasrsnici u središtu sela, i jedan Svetozar Marković čije ime nosi i Narodna biblioteka u Zaječru (autor je čuvenog dela „Srbija na Istoku“) i mnoge institucije i ustanove u ovoj državi (setimo se samo da se Jagodina dugo zvala Svetozarevo), rodonačlenik socijalističkih ideja od koga je učio i legendarni srpski državnik i političar Nikola Pašić. Da previše ne spominjemo ostala imena, recimo đeneralštabskog pukovnika Radoja Lazića, poznatog režisera Arsu Miloševića, u novije vreme istaknute partizanske borce, rodoljube, te novinare Miodraga Mila Zdravkovića i Zorana Gajića, ljude od nauke, kakav je profesor u Torontu, u Kanadi, Vladimir Krstić, i mnoge druge.
Godine 1926. Rgotina je dobila „najlepši zadružni dom u državi“, kada su na vlast posle 1945. došli komunisti sagrađen je još veći Dom kulture, selo je postalo poznato i kao Mala Moskva, bilo je puno zahvalnih Crvenoj armiji za proterivanje fašista sa ovih područja. Cvetala je Mala Moskva dugo u vremenu posleratne izgradnje i povratka golootočana, brzo se razvijao zadružni pokret, širila se komasacija, rudnik kvarca zpošpljavao je na stotine sirotinje sa juga i Kosova, arheolozi su istrživali tragove Rimljana i dokazivali kako je ceo taj kraj od davnina privlačio ljude.
Danas je rudnik prodat strancima i nema ga više, komasirane stotine hektara plodne zemlje u ataru Kosa nikome ne služe, predeo na Kamenu eksploatiše austrijski Štrabag, 200 od 700 i više kuća je napušteno, nema stare, dobre zadruge, mlađi se preselili u Bor, poneki u Zaječar, Negotin ili Beograd, mnogi u inostranstvo, opusteli su sokaci, njive su u parlogu, nema kulturnih zbivanja, putevi su, sem glavnog, izrovani, ogromno zdanje Doma kulture propada (u sali je pala tavanica, pa nema ni struje, neke prostroije su razvaljene i ruinirane), kancelarija Mesne zajednice samuje, uskoro će utihnuti i zdravstvena zaštita (umesto tri dana nedeljno lekar i apotekr dolziće samo jedan dan). Fekalije se šire centrom sela, društvene zgrade liče na rugla. I sve to traje li traje. Odgovorni u gradskoj vlasti Zaječara bar da se pobrinu o radu mesne kancelarije, o ruglu Doma kulture, o kišnici koja nekontrolisano teče i ruši ono malo asfaltiranih kolovoza pre više decenija.
Rgotina ima kontejnere za sakupljanje otpadaka, i seosku deponiju, stigla je zdrava voda, telefon i internet, širi se i jezero nastalo od starih kopova rudnika, blizu je dva grada, pridošli su i penzionisani Rgoćani iz okolnih gradova, ali i Beograda, vole oni svoje selo, Timok i Krajinu, produžuju život i sebi i vekovnom naselju na sredokraći Bora, Zaječara i Negotina. Još su nedovoljno istraženi ostaci rimskog nasleđa na lokalitetima Kamen i kod ž. stanice, još se tiho žali što selo nije pod administracijom Bora ili što iščezava naziv Mala Moskva. Iznikle su i dve crkve, postoji osnovna škola, ali nema nekadašnjeg kulturno – umetničkog društva, folklora, bioskopske sale i fudbalskog kluba. Postoji Sportski centar koji opstaje zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca, uglavnom zaposlenih u zemljama na Zapadu, i lovačko društvo nije izneverilo tradiciju.
– Da smo kao ranije pod Borom sve bi bilo drugačije. Tamo su i najmanji sokaci asfaltirani. Šta imamo od toga što se svakodnevno odvozi sitan kamen iz našeg rudokopa, što nam kamioni špartaju selom kad od njih nemamo nikakvu vajdu. Jezero je čisto i bistro ko suza, ali niko da ga uredi i oplemeni. Borskom rekom decenijama teku otrovi, najplodnija zemlja je pod piritom – koga briga za odštetu, ko se sekira što smo tako blizu grada a nemamo ni novine da kupimo. Do pre neku godinu ovde su bila dva kioska, Šane Kojić (nedavno je započeo 95. godinu života) seća se kad su odlično radile četiri mesare, bilo je više zanatlija, frizera, kovača i potkivača, tišljera, šnajdera. Nije bilo kuće bez vinove loze, bez prepunih obora i staja . I da ne nabrajam, grehota je što se ovako veliko i lepo srpsko selo zapostavilo, što je zaboravljeno, što nema ni čestitu mesnu zajednicu. A pogledajte spomenike iz oslobodilačkih ratova i koliko je žrtava dato, Bože mi oprosti što i to spominjem – priča, sa iskrenom, dubokom setom, Milan Milić.
– E, moj Milane, gde ćeš ove zime, guraš 94 godine, ne možeš se sam izboriti kad okuju mrazevi i studen? – zapita Aleksandar Kojić.
– Nema sad zime za mene, stigle su ćerke iz Danske, jedna je u Despotovcu, druga u Negotinu. Prezimeću kod ove u Krajini, a čim grane eto me opet u moju Rgotinu – veselo prozbori Milanče ne odvajajući se od poni bicikla „koje vozi do prodavnice ko dečkić“.
A oni mladi Rgoćani, nije da ih nema, oni su u kafani kod Jerkića ili u porti crkve. Tamo piju pivo i usput se dogovaraju kako da dođu do posla u kineskim rudnicima u Boru. I u tome uglavnom uspevaju.
Ko još o selu, pogotovu o ovom „prigradskom“, da misli.
(B.F.)