Bor, 5. decembar – Da li nam je trebala jučerašnja blokada na 4. kilometri i posebno da lider opozicione opcije, Pokreta slobodnih građana, već danas celoj javnosti saspe u lice nešto što se ne može reći da nije istina. Iskreno je naglašeno mišljenje o Boru i Boranima i, kad se sve sabere, i te kako pobuđuje na duboko razmišljanje.
Evo šta je izjavio Pavle Grbović:
“Mislim da smo svi kao društvo bili nepravedni prema ovom gradu ako se borimo za slobodu i čist vazduh. Ovaj grad je pre mnogo godina prodat, otet i olako predat u ruke strašnim ljudima… Ali je danas pokazao da je živ, da su ovo građani ove zemlje i da će se do kraja boriti za slobodu”.
Možda je u ovim rečima bilo i ostrašćenosti, ali treba da budemo realni, i da se bolje, bar danas ako već nismo juče, suočimo sa stvarnim stanjem i osvrnemo se na sve što se događalo proteklih godina i decenija. Manimo se političkih igrarija, one, valjda to znamo, ne donose dobro. Na ovom portalu se poslednjih dana i meseci upravo o tome pisalo i upozoravalo. Glasno je izgovoreno da je Bor zaslužio pravedniji tretman društva, više neposrednog i sadržajnijeg dijaloga vlasti sa narodom, slobodnije medije i apsolutno drugačiji pristup i problemima i gradnji sigurnije budućnosti. Nedostalo je – najpre – više razumevanja za istine u oblasti zaštite životne sredine. Radilo se suprotno, mimo građana u mnogim situacijama. Pa i kad je RTB prodavan nije bilo razgovora i dogovora na širem planu. Ispostavilo se da su najvažnije izjave genaralnog direktora, istovremeno i lokalnog partijskog šefa, po kojima će Basen ostati u našem većinskom vlasništvu. Dogodila se – laž. Mada je moguće da je i on obmanut. Građani nisu ni mali priliku bilo šta da kažu. Stručnjaci i borci za zdrav život, za život bez višedecenijskog sumpor – dioksida i arsena, totalno su ignorisani. Da ne govorimo o onima koji su se, i srcem i razumom, zalagali da se RTB ne prodaje ni po koju cenu. Kad se kaže da je rudnik “otet i predat opasnim ljudima pre mnogo godina” ne msili se samo na aktuelnu vlast, i zato bi trebalo još više da se upitamo – zašto da Bor danas živi od dve, tri milijarde budžetskih para, a ne, recimo sa deset milijardi. Šta će Jadar i Loznica doživeti sa novim rudnikom litijuma, ostaje da se vidi, ali Bor je više od jednog veka pod svim tim udarima i stresovima, pod žrtvovanjem za izgradnju novih država, siromašio je u radnim bitkama sa stranim vlasnicima, odvajao od svojih usta da izgradi bivšu Jugu i opstajao u svim mogućim političkim sistemima. Mnogi su ga čerupali, davili i gnjavili, – i “otimali ga”. Prolazio je i kroz paljevine, bune i logore, i sudarao se sa svakojakim nedaćama i – preživeo. I pregurao oba svetska rata ( Nemci su u Drugom ratu odneli 100.000 tona bakra i ne zna se tačno koliko zlata), i danas, eto, opet je glavni zaštitnik države. I ponovo je i u rukama stranaca. I Bog će znati dokle će sve to trajati, sigurno je ne malo godina. Možda i još jedan vek. I kako onda dopustiti da o takvom, i još vrednijem, gradu i okolini, jedino odlučuju pojedini partijski mangupi pristigli iz raznoraznih političkih tabora. A narod kao da je najobičnija poslušna rulja, bar u njihovim očima. Sramota, jeza da uhvati.
Zato je i jučerašnji odlazak u Jadar i selo Nedeljice prvog čoveka države pozdravljen od tih istih ljudi i domaćina koji će već sutra doživljavati bar deo sudbine Bora. Živeće sa rudnikom i uz rudnik. Jer, rudnik i još uz metalurgiju, kako je u Boru, niti je apoteka, niti će ikad biti prijatan ambijent. I baš taj radni, seljačkij narod u ponosnom i junačkom Jadru ( selo Draginac je najveća i najgroznija grobnica seljaka u Drugom svetskom ratu), ljudi koji su zapamtili ili slušali o stravičnoj ekološkoj zbilji u vreme lozničke “Viskoze”(nesnosno je trovala i osam kilometara udaljenu carsku, Banju Koviljaču), imali su juče snage da predsedniku otvoreno kažu šta im nedostaje. Šta im je na duši. Bez trunke politike, već s brigom za svoju decu i egzistenciju, za svoj zavičaj, za zdravu Srbiju. Rekli su i da je prvi državnik u istoriji tog kraja koji je stigao u “njihovo selo”, u Nedeljice (kakvo lepo ime).
U Bor stalno dolaze mnogi političari i ministri, ali, budimo istiniti, ne vidi se da ih narod hvali. Na primer, nedavne posete ministarki rudarstva i ekologije svele su se na najuži krug partijskih kolega. U pratnji svojih medija serivrane su priče o ogromnim uspesima i planovima. Nisu ni spomenuta (uništavanje vodotokova, otuđenje aerodroma, te projekti za seču šume na Crnom vrhu, zatvorena Savača, rugoba od “Kapije Bora”…) uzimanja i muljanja s raznoraznim investitorima i biznismenima kako bi se na kraju sve svelo na pleća države i naroda.
Da li se i zbog toga dogodio narod pa nam pred očima lebdi jučerašnja slika iz Beograda, ali i ova od nekoliko stotina ljudi na blokadi u Boru? Varovatno DA. A možda će se, napokon, država smilovati i na Bor i smelije i neposrednije, s čistim argumentima, doći među svoj narod i u ovaj kraj. Dosta je ovim radnicima i ljudima dobre volje da trpe i lokalne i beogardske nabađene ekspete i veličine. I još neke sklone šteti i otimačini.
A pogotvo da gledaju čudo od jučerašnjeg celodnevnog programa “Pinka”. Zar ne zaslužujemo kvalitetniji i pristojniji, profesionalniji odnos nacionalnih medija i prerstoničkih institucija? Ne znamo za druge, za Bor je upravo tako. U Boru se, uprkos mukama i otrovima, dugo kuje najsjajnije zlato.
Ima, gospodo i drugovi, i zlatnih ljudi, onih koje ni najmanje ne robuju partijskim interesima.