Bor, 9. avgust – Odbornik u Skupštini grada Bora, Dragan Marković, zapitao se u pismu novinarima – zar, pored odvajkada mrtve Borske reke, da mirno posmatramo i izumiranje do juče čistih i zdravih izvorišta na Zlotskoj, pa i Brestovačkoj reci, verovatno i Surdupa u Donjoj Beloj Reci? Izgradnjom novih i proširenjem satarih rudokopa i industrijskih objekata (primer je krečana u Zagrađu), ali i podizanjem mini hidroelektrana, neminovno se drastično uvećava i potrošnja vode. Prelivanje rečne vode u cevi za male elektrane ili najavom višestruko većeg korišćenja izvorišta Surdup, ili ugrožavanjem Brestovačke reke od rudarskih zahvata novih vlasnika, ništa neće biti kao ranije. Još kada se pridoda stradanje lepog, živopisnog sela Krivelj! Ni Slatini i Oštrelju nije lako.
Narod, poučen i iskustvom iz Jadra i planova Rio Tinta i države za otvaranjem ogromnog rudnika jadarita, polako se budi i ustaje da brani svoja vekovna prirodna dobra. I svoja ognjišta. Tu je i već završen nestanak Krivelja zbog širenja rudarskih kopova, pa najavljena masovna seča šuma u ovom kraju zbog nove toplane na sečku i vetroenergane na Crnom Vrhu. Kad se bolje pogleda, preti promena i konfiguracije terena s novim jalovištima i kopovima. Primer Borske, nekada Bele Reke, i svi dosadašnji pokušaji njenog oživljavanja, dovoljno svedoči o mogućim nadolazećim posledicama. Da li će nas, s tim u vezi, zadesi još gora sudbina? Jer, nekako odjedanput se, ili dolaskom novih gazdi u bivši RTB, događaju žestoki udari na prirodne resurse celog ovog kraja. Da i zaboravimo zatrovani vazduh i obećane, spanosne gipsane ploče (kako li će te ploče izgledati kao građevinski materijal sa dodacima arsena i ostalih otrovnih materija?!), ostanimo uz reke nesušne i iskonske izvore.
Zar je Zlotska reka u prošlosti malo dala? Decenijama je gasila žeđ grada Bora, punila u sušnim periodima gotovo presahlo Borsko jezero, služila stočarima i ratarima iz Zlota od pamtiveka, hlebom ih hranila iz vodenica – potočara. Lazareva pećina je redak prirodni, turistički biser. I danas je svima od koristi, ali šta to vredi – treba je još iscrpljivati, ubijati, pregrađivati i menjati joj tok. Kakve koristi Zlot i Bor imaju od buduće minielektrane koja ovde stiže, koliko znamo, čak iz Subotice. Zar nam svojevremeno nije bio dovoljan onaj problematični ministar životne sredine, Dulić iz iste te Subotice, koji je ekolokške probleme ovog kraja rešavao nekakvim filterima u topionici i lošim industrijskim postrojenjima (setimo se propale hrvatske Fabrike za reciklažu). Ali, nije posezao za blagodetima Zlotske reke. Nije možda ni znao za “doborotu Zlota”, vredne stočare, ponosne domaćine, stručne i darovite ljude, žrtve u oslobilačkim ratovima. Znao je, i to mu je valjda bilo dosta, da bude kakav-takav ministar.
Ne daj Bože da jednog dana presahne i Surdup, a nije da nije moguće, a investitor će otići kad – tad, gde ćemo i kuda ćemo, kako će opsatati selo koje i u svom imenu ima reč REKA.
Vlast želi što brži ekonomski napredak i to je glavni razlog za prodaju i kojekakva sve izdavanja prirodnih resursa. Bez rudnika i industrije u Boru i okolini, pa i celoj Timočkoj Krajini, biće teško koračati napred. Ipak, šta posle? Šta ćemo ostaviti novim generacijama, našoj deci? Reke i voda su izvori života, i nikada nas nisu izneverili. Višedecenijski život u zatrovanom vazduhu je kazna i preskupo plaćen danak savremenijem privrednom razvoju. I argument koji treba da nas nauči kako da čuvamo i neuništavamo životnu sredinu.
Povrh svega, moramo sarađivati sa investitorima, i stranim i domaćim, ali ne moramo da im baš toliko izlazimo u susret. Moraju i oni ove, ekološki izmučene, građane da razumeju. Kad se RTB prodavao nije bilo gužve kao danas oko Jadra i jadarita. To samo pokazuje da je ovaj narod tolerantan, miran, razborit. I zašto ga kao takvog ne poslušati, zašto mu ne ostaviti najvsetije, a to je: Za Zlot – Zlotska reka, za Brestvac – Brestovačka reka, za Donju Belu Reku – izvorušte Surdup.
A Bor, pa i dušu je, zajedno sa čistim vazduhom i plemenitim metalima, dao, poklonio. I državi i raznim investitorima. Malo li je.
H20…
Držimo je na dlanu desnice ruke,
opevasmo reke, jezera i mora;
srećni dani u sred slapova buke,
i jutra kraj bistrih izvora.
Izvire iz kamena i poslednjih želja,
I kap ume žeđ da ugasi,
Crvena je u čaši veselja,
I brižna kad ponesu letnji talasi.
U pustinji se odnekud pojavi,
Na Nijagari i Teslu Nikolu pronađe,
Od kiše letnje žubor napravi,
Zna i umornom telu da se nađe.
U crkvama zovu je svetom,
u banjama zdravom i vrelom,
orosi svaku travku svakim letom,
Zovu je i živom, i svojom i belom.
Bez nje ne bi nas bilo,
Mati je ovoj zemlji plodnoj,
Od nje i nebu je milo,
Bogom dana u godini rodnoj.
Moćno i suva usta hladi,
Prva je i kad se rodi dete,
Spašava, pokreće, teče i radi,
Ona je sunce ove planete.
Brana Filipović