Bor, 31. januar – Kad TV Aljazeera informiše o događanjima u Srbiji, mnogi Srbi verovaće da je tako i nikako drugačije: poznato je da je taj medij profesionalan i trudi se da bude što objektivniji, ali pokatkad i pogreši ili ne iznese istinu. I to nije ništa neobično za naše prilike. To što je Aljazeera pre neki dan, izveštavajući o mukama građanja sela Krivelj, podsetila da su kopovi borskog ugljenokopa već ušli u selo i kuće meštana – nije opasno, greška je nenamerna i svako zna da je Bor sav u bakru i pomalo zlatu, nego je, možda i prvi put na direktan način, saopšteno da nije samo Krivelj spreman za preseljenje. Tu su, kako reporter reče, i još neke zajednice. Nisu spomenuti ni Slatina, Oštrelj, delovi Bučja, Brestovca, Metovnice, pa ni Brezonik. I tim ljudima u tim zajednicama definitivno je jasno da se pod moćnim Ziđinom rudnici ubrzano šire i da proizvodnja raste. I sada je, za relativno kratko vreme, znatno više i bakra i zlata i još nekih retkih metala nego pre 2018. godine i dolaska kinesnke kompanije. Da rudnici nemilosrdno ulaze u sela i gradska naselja u blizini starih kopova, to su, eto, novinaru rekli i meštani Krivelja. Još su i podsetli da je što pre neophodan Prostorni plan, jer raseljenje ne bi smelo da predugo čeka – najduže pet godina. I nova geološka mapa sa dozvolama za istraživanja metala, ne samo litijuma, bakra i zlata, svedoči o planovima i ambicijama rudarenja u ovom delu Srbije. Bor je aposlutni šampion u otkrivanju rudnih ležišta, ukupno je u ataru grada (bivša opština) čak 25 dozvola za istražne radove. U Zaječaru, Majdanpeku i Žagubici po 11, Boljevcu četiri, Petrovcu tri, Negotinu dve lokacije spremne su za kopanje. Cela Srbija, bez Vojvodine, našla se pod istražnim radovima i tu nema skrivanja. Problem je jedino u tome što rudnici “gutaju” sela koja će sutra da izgledaju kakav je i Bor danas, nalik na “mesečevu površinu” sa ogromnim jalovištima, prevrnutim brdima i površinskim kopom od blizu 500 metara dubine (najdublji u Evropi). I deo sela Krivelj je prekriven površinskim kopom i avetinjski izgleda kao i svi napušteni rudnici – na ruglo, na “mesečevu površinu”.
Šta je u ovim preseljenjima i rudarskim investicijama najproblematičnije?
Kad se dogovaralo o otvaranju ili prodaji rudnika strancima (kako je bilo u Boru) radilo se netransparentno. Ili nedovoljno transparentno. Niko živi u Krivelju, Slatini ili Ošttelju i Brestovcu, najbližim selima gradu Boru, nije imao pojma o tome šta ih čeka. Ponajpre da će nove gazde ekspresno brzo podići proizvodnju i ulaganja do neslućenih razmera i samim tim ugroziti opstanak sela. Ni grad (na posedima nekadašnjeg sela Bor) neće ostati miran. To je tek danas, i nakon angažovanja kompanije Rio Tinto u Jadru, sve postalo bliskije i bliže svakom građaninu.
– Propustili smo priliku da kao i Jadar krenemo u akciju spasavanja svojih imanja i sela – poručili su meštani Krivelja.
Bor je više od 100 godina, od 1903. krenuo u rudarenje. Do danas nije zastajao, naprotiv. I da nije rudnika, bivšeg RTB-a, pitanje je da li bi se ovaj deo Srbije, pa i cela bivša država, gradila i izgradila tom brzinom kakva se zbila nakon 1945. godine i ratnih razaranja.
Trebalo je, dakle, narodu blagovremeno reći šta ga čeka. Voz je, eto, prošao, a povratka ni od kud . Šta onda valja činiti? Upravo to što žele i građani Krivelja. Rekli su i Ajlazeeri da se preseljavati moraju i da dileme nema, samo kad i gde? I svi ostali imaju pravo da znaju kakva ih sudbina čeka. Zar je problem izaći im u susret? Uraditi na dostojanstven način ono što je obaveza i zakon.
Ministarka Zorana Mihajlović je pre dva, tri dana u Ziđinu i Institutu za rudarstvo i metralurgiju naglasila da kineski partner organizuje i unapređuje rudarstvo upravo po svetskim standardima i da takav primer treba slediti u Srbiji. Ona je, samim tim, priznala da je sve što se preduzima u Boru i okolini u sferi veće proizvodnja bakra, i da je je uz neizostavnu podršku naše države. Nije spomenula glavni uslov, mada se podrazumeva: da je, s novim tonama bakra, neophodno i uvećanje broja zaposlenih i da standard radnika treba da bude sve bolji, mada je i danas na visokom nivou za naše prilike.
Zaključak se nameće: sve što treba da se učini za dobrobit ljudi u ugroženim zajednicama (selima, gradskim naseljima) zavisi od države i lokalne samouprave. Tog mišljenja je i ministarka Mihajlović koja, sigurno je, bolje poznaje Bor od i jendog njenog kolega u republičkoj Vladi.
Ovo je vreme pred izbore početkom aprila i tako prijatan govor ministarke rudarstva mogao se očekivati. Pogotovu što narod u Boru i okolini nije raspoložen da apriori prihvati bilo čije mišljenje iz vrha vlasti, još više iz gradskih institucija – opekao se u dosadašnjim obećanjima i sporom ili aljkavom i nikakvom rešavanju gorućih životnih interesa. Da li do 3. aprila može nešto konkretno da se uradi, teško je odgovoriti. Najverovatnije – nema mogućnosti.
Bor je, i bez onih 25 geoloških lokaliteta, rudarska prestonica Srbije i sudbinski je vezan za bakar. Samo da se vidi i druga, svetlija strana Kunovog “Crnog zlata”: ne gde će se i kako egzistirati, nego lepo i dostojanstveno živeti. Ako ne kao u Beogradu, onda bar kao u nekom važnijem predrgrađu beogardskom. A to opet znači: ne sme Bor, sačuvaj Bože, ličiti na stranu koloniju kakav je već bio u doba Frencuza i ekoloških buna, poput one najtragičnije 1935.
Valjda su ta davna vremena – prošla, ali, budimo iskreni, nisu zaboravljena.
