Stole iz Bora, navijačka fudbalska legenda: OTIŠAO JE VELIKAN, „ŠTRAUS SA MILJACKE“

0
525
Stole Anđelić i Ivica Osim, 1991. godina
ČITAJ MI!

Bor, 17. maj – Jedan je najveći jugo – navijač – Stole iz Bora, drugi je bio najveći jugo fudbaler i trener – Ivica Osim. Dva velikana, bratski združena, simbola bivše, velike i lepe „Juge„, sportske Jugoslavije. Stole Anđelić je iz rudarskog, srpskog Bora, Osim je sa sarajevske, bosanske Grbavice, udaljenost je nekih 460 kilometara, blizina, dobrodušnost je u milimetrima. Ljubav prema fudbalu, sarajevskom Želji i reprezentaciji Jugoslavije zlatnim nitima povezivala je Osima i Stoleta. Ni danas, kada je legendarni Ivica Osim otišao bez povratka, ostalo je neizmerno prijateljstvo, žal za burnim i zanosnim fudbalskim vremenima i „Štrausom sa Miljacke„, žal koja se ne može ni sa čim na ovom belom svetu meriti. Nekako su nenadano, ishitreno a bučno otišli iz naših života, i nezaboravna „Juga“ i, eto, pre neki dan, umetnik fudbala, zvezda sportska i ljudska koja se jedanput u sto godina rađa i pamti zauvek.

Stole Anđelić sa Ivicom i Asimom Osim, Sarajevo, 1988. godina

Ivica nije trebalo da nas napusti. Morao ja da ostane večan. Takav čovek, poznavalac kulture, umetnosti, sporta, ne samo fudbala, retko se u svetu viđa. Govorio je deset svetskih jezika, bio je instruktor fudbala FIFA, voleo je „Želju“ svim srcem, radovao se Partizanu, Panatinaikosu. Dva puta je odbijao madridski Real i jednanput Bajern. Teško je reći da li je bio bolji trener ili igrač. Sportski reporteri divili su se nejgovoj virtouznoj igri, pronicljivosti, spretnosti, ponašanju „nonšalantnog mađioničara“. Od fudbala se nije odvajao. Kada sam kod njega bio u Atini, na TV isključivo je gledao fudbal. I u bolničkoj postelji nije se odvajao od televizora i utakmica – priča Stole neprestano brišući sezne oči.

 

Jedan je najveći jugo – navijač – Stole iz Bora, drugi je bio najveći jugo fudbaler i trener – Ivica Osim, Sarajevo, 1984.

Odrastao je u radničkoj porodici, bio je sin železničara. Znao je šta je sirotinja. I uvek, u svakoj prilici i bilo gde da se našao, pomagao je svakome u nemaštini. Prosto je kipteo od dobrote. Ne mogu da shvatim da Bog uzima i takvu dušu, takvog čoveka. Ne, nisam mogao da odem na sahranu, pritisla me preterška bolest. Ranije dok sam bio mlađi i bez narušenog zdravlja stizao sam začas do Grbavice, celo Sarajevo je znalo da dolazim zbog Osima i „Želje“. Zavolela me je ta raja do krajnosti. Pratio sam reprezentaciju čak do „Japana“. I u toj dalekoj zemlji razvijao sam transparent „Jugo, volimo te – Stole iz Bora“. I Osim je neizmerno voleo plavi dres. Ne mogu da zaboravim ni Miljana Miljanića. Kad god bi me video zahtevao je da budem blizu igrača, sa reprezentativcima me vodio na ručkove, nije ni seknund dozvoljavao da ostanem po strani. Ima li danas takvih ljudi? – tiho, jedva razgovetno zbori Stole, skrhan, bled u licu, odsutan.

Na kraju razgovora u restoranu „T’ga za Jug“ u Boru, Stole Anđelić je, vidno, s tugom golemom, izustio:

Neka je slava i do neba hvala Ivici Osimu. Malo je dobio koliko je zaslužio na ovom svetu…

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име