Zaječar, 15. septembar – Nikad u svoje 92. i od pre neki dan 93. je nastupila, Milan Milić, zvani Milan Jare, iz Rgotine kod Zaječara, nije pipnuo vino i rakiju, niti bilo koji alkohol. Nije ni duvanio. Sve drugo je, veli, prošlo kroz njegov seljački, naporan a lep život, da ni osetio nije. Nekoliko godina je ispaljivao protivgradne rakete “u ono, Titovo vreme” za duplo veću platu od njegovog oca koji je radio u rudniku kvarca.
U staroj, od godina umornoj, gotovo jednovekovnoj kući, na brdašcu Senkivica na starom putu za Salaš i Negotin, Milan provodi dane i godine isključivo leti, zimi je, čas kod ćerke u Despotovcu, čas kod druge kćeri u Negotinu. Tamo, uz televizor, u toploj sobi “ko raj”, prevaljuje snežni i studeni deo godine. Leti je opet u svojoj kućici, svom selu, među mlađim ljudima, ispisnika gotovo da i nema.
–Dođe ponekad Šane Kojić da posedimo i prozborimo koju o tome kako smo nekad živeli i radili. Od mene je jedino on stariji, i to samo godinu dana. I fini je čovek, i deca su mu dobra i vredna. Ujutru se svakog dana viđamo u centru sela. Ne idem u kafanu, Šane ode, popije kaficu, ratko kad rakiju. Ja sam pre neki dan bio da kupim lek za povišen pritisak, mada mi ništa ne fali. Zdrav sam ko dren. Šaneta muči prostata, i ranijih godina je imao tih muka – priča Milan i ne staje, hoće da nastavi o tome kako je kao mlad preživeo “najteže oboljenje koje je moglo živom čoveku da se desi”.
–Tad sam se, u 24. godini, razboleo i nikad više. Stradala četiri kičmena pršljena, nisam mogao na noge. Ni makac. Lekari u Zaječara su se krstili: kako tako mlad a da toliko nagrabusim. Jedino što su mogli to je da me stave u nakakvo korito i zagipsaju. Lažao sam na leđima četiri godine. Tako su me hranili, pojili. Polsednjih meseci davali su mi napitak od meda. I to me je okuražilo, dalo snagu. Videlo se da sam sve bolje. Jednog dana moj lekar kaže da se spremam kući i da će da skinu gips. Pobedila je volja za životom. Četiri godine nepomičan, samo glava viri iz korita. I tako, našao se kamion koji me je odvezao do iskraj sela. Trebalo je da dođem do kuće bar kilometar. Prešao sam dvadesetak metrara i stao kao ukopan. Noge su otkazale. Supruga me je vukla do prve klupice i tu sam sačekao čeze iz sela. Ležao sam par dana i onda opet krenuo korak po korak. Obilazio sam oko kuće, svaki put po krug više. I tako ponovo prohodam u 29. godini. Do danas se nisam žalio, svako jutro biciklom odem u centar, a to je dva, tri kilometra odavde. Posle uzbrdo sve peške.
Supruga je umrla pre 20 godina. Od tada je sam. Živi od 13.000 seljačke penzije i, veli, dobro mu je, samo zdravlje da posluži. Dolazi da ga obiđe komšija Boban Tomić. On čuva Milanovu kuću u zimskom periodu.
–Duša je to od čoveka. I otac mu je bio čestit i prav. Pokatkad njegova gospođa dođe i donese mi kolače, neko jelo. I moja deca nalete s vremena na vreme. Ne treba meni bogzna šta. Pijem vodu sa Bobanovog bunara, ponekad uzmem malo soka. Lepo je ovo mesto, golem je plac. Sednem predveče na klupicu kraj puta i posmatram, mada nema naroda ko nekad. Od naših sedam kuća Rajinaca ostale su tri. Sve je prazno. Deca su otišla u gradove ili u inostranstvo. Tako je i kod drugih. U Rgotini je od 750 kuća, najmanje 200 prazno.
–Odakle ti nadimak Jare, Milane, junačino – pitamo.
–To je iz osnovne škole. Recitovao sam pesmu o vuku i jaretu, pa me deca posle zadirkivala. Umem da budem i oštar pokatkad, ali volim ljude, jedva čekam da mi dođe Šane ili da odem do komšije Bobana. Jer, ako nisi dobar sa komšijom, to ne valja… Kako sam proživeo ovde, u selu? Kad nisam palio rakete, gajio sam dve krave i dva bika. To je celu kuću održavalo…
–Nemam sad ko nekad punu avliju svega i svačega. Ovih 12 čokota grojza rodilo je lepo, imao sam i pet, šest vreža bostana, desetak struka paprike i pardajza. To je moj ceo imetak. Sa ovo malo penzije – nije loše… Jabuke su rodile da Bog sačuva, donesu deca hrane, pun je zamrzivač. Samo da mi Šane što duže poživi, on me uredno posećuje. Dugo razgovaramo. To mi je jedina razonoda… Mogu gosta da ponudim kolačima, nemam nikakvog pića. Kad nisam pio u mladosti, šta će mi danas, zar nije tako? Da li mi je izbegavanje alkohola pomoglo da se dobro osećam i dugo živim, ni sam nisam siguran. Čini mi se da bi mogao da poletim…
Odlazimo uz pozdrav do novog viđenja. Milan ispraća, kako je i red, keže, do kapije, rumen je u licu, nasmejan, vedar. Liči na ovaj suncem okupan dan pred Malu Gpospojinu. Odlazi kod ćerke u Despotovac najverovatnije sredinom novembra, držaće se u Rgotini dokle god ne zahladni. I onda, onda broji dane kad će proleće i mesec maj. Pa, eto ga ponovo svojoj kući. I tako, pri kraju, ne izdrža, i reče:
–Zaboravih… Kod nas u Rgotini je naprosto običaj: kad supruga ode na onaj svet, ne prođe ni godina i muž ide za njom. Ja sam i tu, vidite, izuzetak.
Skide kačket u znak pozdrava i nežnom staračkom šakom protrlja osedelu glavu. Bio je to znak da je prezadovoljan ovim, septembarskim danom i nenadanom posetom, tople i berićetne godine 2021.
