Vremeplov: VINA MI JE I KUĆU, I DECU, PODIGLA

0
50
Rudnik "Dobra sreća" u Vini kod Knjaževca - Foto: Zavičajni muzej Knjaževac
ČITAJ MI!

Vidosav Stevanović, nekadašnji rudar iz Vine, danas penzioner i domaćin u Kosovskoj Kamenici, seća se starih vremena

Knjaževac, 19. decembar – Iako je rudnik uglja u Kalni davno napušten, ostale su priče i kazivanja o tom vremenu, žive uspomene na jedno teško a bogatije vreme, ostala je i reč 78-godišneg rudara Vidosava Stevanovića iz sela Strelice kod Kosovske Kamenice. Danas je Vidosav ostareo, bolešljiv je, umoran od bremena rudarskih i seljačkih godina, ali je živahan, pokatkad vedar i oran za razgovor. Voli da se priseti Vine i nadzornika sa 8. horizonta Zorana Markovića. Rudario je, kopao ugalj za rekorde, od tog mukotrpnog posla odgajio je tri sina „ko tri jabuke“, ima i tri ćerke, jedan sin je sa njim, drugi je zaposlen u Kruševcu, treći u Beogradu, ima 18 unučadi, imanje od sedam hektara plodne kosovske zemlje.

Vidosav Stevanović – Foto B.F.

U Vini sam radio od 1968. do 1976. godine, hiljadu metara pod zemljom. Nisam znao za bolovanje, u tri smene i u normi, nikad posustao. Znao sam da od rudarskog helba moram da izdržavam celu pordicu. U Strelice sam odlazio samo tri nedelje kad je godišnji odmor. Podigao sam dve kuće, kupovao zemlju, uzgajao stoku, uzdigao sam celo domaćinstvo. Da nije bilo Vine nikad ne bih zaradio i ponosio se svojom kućom. Imali smo normu, ali to za nas mlade i snažne, vredne i zdrave, nije bila norma – prebacivali smo svaki plan – govori Vidosav tihim i pomalo promuklim glasom kao da hoće da objasni kako je ugljena prašima i, posle toliko godina, zastala u stračkim grudima i ne miče se. Kašljuca i spominje lekare, bronhitis i astmu, kostobolju, glavobolju.

Navalile godine i boljke, ne znam više kod kog specijaliste pre da idem. Ali, ne dam se, mada ne mogu u njivu. Poradim sve kućevne poslove. I oko stoke se nađem, da pomognem deci dok je još ovo malo snage. Nije mi lako, prohujao je jedan buran život. Sad mi je najteže da obezbedim lekove. U Kamenici šverceri prodaju lekove za evre, nema „uvoza“ iz Srbije…

– Seća se druženja u Vini. Hrana je u menzi, veli, bila odlična. Rudarima je sledovao i po litar mleka na početku i kraju smene. Stanovalo se u radničkom naselju, nije bilo televizije, uglavnom smo se odmarali i spremali za novu smenu. Posle sam otišao na železnicu u Vranje. Ipak, nikako da zaboravim Vinu pa i onu nesreću 1971. godine kad je zatrpano 12 rudara, svi sa Kosova. Tada su zajedno Šiptari i Srbi, rame uz rame, kopali ugalj, izdržavali porodice, bili smo ko braća. I više od toga. O današnjim vremenima i životu na Kosovu i Metohiji ne bih da raspravljam. Nije lako, šta drugo da kažem – zaključuje Vidosav.

Rastali smo se pomalo tugaljivo. Ostao je prikovan uz parkovsku klupu i sa neizbežnom cigaretom napravljenom od kosovskog duvana. Gutao je kisele dimove stalno gledajući ka vratima bolnice kako bi se sklonio od doktorke Dragice koja ne može da smisli duvan. – Razumljivo, reče i baci pogled na širinu naoblačenog neba…

E, neka bar kišica padne, trebaće za useve… izgovori kao za sebe i uhvati se obema rukama za grudi koje su, kao stari šifonjer, škripale, škripale…

Izvor: Solaris Media Bor, 15. oktobar 2015.

Autor: Brana Filipović

 

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име