Bor, 26. jul – Zadržaćemo se, zasad, na dva borska primera: na današnje ruglo „Kapije Bora“ i dojučerašnju, nekada prelepu, zgradu Železničke stanice – sadašnje zgarište. I jedna i druga slika su tuga i opomena, ne samo za aktuelnu vlast i Bor grad, nego za sve nas koji uporno i godinama gledamo najbleđu sliku svakodnevice. Građani i mediji su upozoravali na razbijene prozore, razvaljena vrata, brda smeća na nekada uglednoj zgradi napuštene Ž. stanice, ali ništa i nikome to nije vredelo. Na poslednjoj sednici Skupštine grada odbornica Ana Bosioković je zamolila vlast da bar nečim prekrije ruševinu od bivšeg „Ekspresa“ u najužem centru grada. Bar da se upozori da vrebaju razne opasnosti, ali i da je sramota da se toliko dugo ovaj objekat urušava i predstavlja ruinu i ružnu, najsiviju sliku i priliku.
Kao da nikog nije ni najmanje zanimalo kako se nedavno u napuštenoj i razvaljenoj po ko zna koji put „Kapiji Bora“ desila – smrt. Nađen je mrtav čovek u gomili otpada, jada i čemera. Na jednoj strani se hvalimo napretkom i sve većim lokalnim budžetom, na drugoj nemamo ni trunke savesti da jedanput za sva vremena uredimo davno izgubljene i razvaljene objekte. A u Bor, grad bakra i zlata, dokmalo dolaze delegacije privrednika i ostalih delatnika iz celog sveta. Šta će da vide u centru grada, šta – „Kapiju grada“ u korovu i đubretu, unakaženu i rasturenu. Umesto da bude, kako je i zamišljeno, ogledalo grada, godinama je tuga i jad. Zar ova vlast ne može da reši imovinsko pravne odnose u nizu godina, a može da se mnogo toga preko noći završi i opere. Bolje reći – „ispegla“, da se recimo opravdava bespotrebna i nezakonito postavljena metalna ptica na krovu Doma kulture. Čak se ne zna ni ko plaća utrošak struje koju predugo guta politički podignuta skalamerija. Ima tu još, i nažalost, neoborivih dokaza.
Za požar na ž.s. verovatno će se pronaći krivci, za zgradu Mulen ruža koja stoji kao nakaza i s puno obećanja odavno nema odgovornosti, kao i za uglavnom zamandaljenu a skupo renoviranu „Savaču“. I tako redom. Ali, ne može vlast, pa ma ko da je čini, da se oglušuje o zahteve i realne primedbe građana. Ne sme da se desi da niko ne čuje, niti mari, za upozorenja na posledice od napuštene zgrade Ž. Stanice. Za pse lutalice, ukoliko ujedu nekog od građana, odšteta se plaća iz gradskog budžeta. Narod debelo plaća to što vlast nikako da reši „kučeći problem“. U ovim, istina drugačijim slučajevima, kad se grad ruži i uništava, mora da se nađu odgovorni. Kod ž. stanice to su nadležni u državnoj firmi i u lokalnoj samoupravi. Ako bi se lično, i to drastično kažnjavali, priča bi bila drugačija. Ili, još lakše i bezbolnije, ukoliko funkcioneri ne mogu da reše ovakve i slične probleme i grad učine gradom, umivenim i urednim, bez ruina i nakaza, najhitnije da se podnese ostavka. I to s napomenom da više nikad ne mogu vršiti vlast u bilo kom režimu.
Jeste, daleko smo mi od tih mogućnosti i, očigledno, prekih potreba, ali ni ovako kako je ne valja. Niti ima smisla da traje nehaj i nebriga što nam nemilosredno bode oči – i muti zdrav razum, – što prebrzo narastaju ruševine naših naravi i aposlutne neodgovornosti. I nije samo Bor u tom košmaru i sivilu.
