Beograd, 14. april – Površno gledano, mogao bi se izneti ’argument’ da ljudi u Gornjim Nedeljicama dobrovoljno prodaju svoju zemlju. Naravno, svako gleda svoj interes, ali on ne sme da se ostvaruje na štetu ogromnog broja drugih ljudi, recimo stanovnika dela Vojvodine koji bi konačno rešili problem snabdevanja vodom oslobođenom toksičnih doza arsena, gvožđa i drugih suvišnih elemenata
Po prirodi svoje specijalnosti, poslednjih godina sarađujem sa našim vrhunskim stručnjacima za zaštitu životne sredine (akademicima SANU Vladimirom Stevanovićem, Bogdanom Šolajom i Nenadom Kostićem, doskorašnjim dekanom Šumarskog fakulteta, trenutno prorektorom Ratkom Ristićem, izvanrednom naučnicom dr Draganom Đorđević i dr.). Oni se nose ne samo sa investitorima u rudarstvo, već i sa svojim kolegama, pre svega sa Rudarsko-geološkog fakulteta, koji im zameraju da apriorno osporavaju njihovu struku, a da je rudarenje snažan pokretač razvoja, da je tako bilo još od kamenog doba, te da zbog oklevanja Srbija gubi zaradu od rudne rente. Dodaju, pritom, da je poljoprivreda „najveći zagađivač životne sredine”.
V. Stevanović kaže da „niko ne napada rudarsku struku i nauku, već način kako se ona bez zadrške i ekološkog promišljanja ostvaruje na terenu”, pita: „Kako se zatravljuju jalovišta i pepelišta posle eksploatacije?” i odgovara da je sve prepušteno prirodi. On priznaje da je poljoprivreda veliki zagađivač zbog upotrebe pesticida i veštačkih đubriva, ali svako njeno poređenje sa rudarenjem naziva glupošću i nudi kao dokaz satelitski snimak Bora i okoline. Ubedljiv je i njegov argument da se minerali ne jedu, dok su hrana i voda strateški resurs. Poruka R. Ristića je da rudarenje uništava „zemljište, šumu, ljude, biljke, životinje, a od potoka pravi kanale kojima teče otrov”, dok poljoprivreda ne ugrožava primarne resurse i „ostavlja ozbiljan prostor za restauraciju”.
D. Đorđević je u „lekovitoj” vodi reke koja protiče kroz Lukovsku Banju našla ogromne koncentracije arsena, kadmijuma i olova, dospele spiranjem jalovišta nastalih još u vreme kralja Milutina. Ograđuje se da nije uzimala uzorke vode iz samog rehabilitacionog centra, ali sumnja da bi nalaz bio bitno različit. Poenta njenog istraživanja je da su potrebne mnoge hiljade godina da bi se koncentracija otrova u jalovištu snizila na prihvatljiv nivo.
B. Šolaja tvrdi da je projekat „Jadar” urađen mimo svih standarda i propisa, da je rezultat različitih pritisaka i da bi imao za posledicu trajnu devastaciju doline Jadra i priobalja Drine, uključujući i jedno od tri najveća vodoizvorišta u Srbiji, a jedino značajno u Zapadnoj Srbiji. Odlučan je u oceni da bi to bio zločin prema stanovništvu Mačve i dobrog dela Vojvodine, pa postavlja pitanje: šta je važnije – voda ili vađenje minerala? Po njemu, (svesno) uništavanje izvora vode je zločin koji bi se morao sankcionisati.
Površno gledano, mogao bi se izneti „argument” da ljudi u Gornjim Nedeljicama dobrovoljno prodaju svoju zemlju. Naravno, svako gleda svoj interes, ali on ne sme da se ostvaruje na štetu ogromnog broja drugih ljudi, recimo stanovnika dela Vojvodine koji bi konačno rešili problem snabdevanja vodom oslobođenom toksičnih doza arsena, gvožđa i drugih suvišnih elemenata. Upozoravajuće zvuče reči R. Ristića: „Rudarenje ima smisla jedino u kontekstu zadovoljenja jasno definisanog javnog interesa koji odražava potrebe većine u ovoj zemlji. Sve drugo je pohlepa, lukrativno ludilo i bezosećajnost prema sopstvenom narodu i zemlji.”
N. Kostić je zabrinut zbog masovne primene cijanida radi planiranog dobijanja zlata u dolini Mlave. On smatra da, za razliku od gvožđa, zlato nije neophodno. Valute u svetu nemaju više zlatnu podlogu, a u industrijskoj primeni, ono je zamenljivo. Pošto od najvećeg dela zlata postaje nakit, on se opredeljuje: „Protivim se trovanju cijanidom radi kinđurenja!”
U odsustvu praktičnog iskustva iz direktnog sučeljavanja sa zagovornicima rudarenja, naivno sam predložio da se zajedno sa drugom stranom pošteno sagledaju moguće posledice dolaska „Rio Tinta” i drugih kompanija. Garantuju li oni primenu standarda i tehnoloških rešenja koje EU ima za svoje kopove?
Otreznio me je R. Ristić svojim objašnjenjem: „Oni sve garantuju dok ne dobiju eksploataciono pravo, a posle toga rade šta hoće. S obzirom na to da su inspekcije nemoćne, lokalni političari kupljeni ili uplašeni, ministarstva spora, nezainteresovana, podložna korupciji, na terenu je kataklizma. Imajte na umu da postoji interesna grupa, koju čine uglavnom strani investitori sa lokalnim plaćenicima, fah idioti i brutalni koristoljupci na fakultetima, prateća beskrupulozna advokatska bratija i armija malih firmi sa bušaćim garniturama, drugom opremom i potrebnom mehanizacijom.”
Naravoučenije je da je opasno upuštati se u takve poduhvate u društvu bez čvrste vladavine prava i efikasnih antikoruptivnih mehanizama. Ispunjavamo li mi te uslove?
Izvor: Politika