Zaječar – Kučevo, 4. decembar – Timočka krajina sa svojim brojnim zlatonosnim rekama od vajkada je bila interesantna za ispirače zlata. U potrazi za zlatnim grumenjem ovde su pristizali avanturisti iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije. Samih Timočana, koji su se decenijama bavili ispiranjem zlata, danas je malo među živima. Zoran Kostadinović, vodič Narodnog muzeja „Zaječar“, veruje da sa njima nije nestao i ovaj posao i da Timočka krajina, a posebno Zaječar, sa okolinom, mogu i te kako biti interesantni za potencijalne ispirače zlata. Naime, on godinama zagovara ideju osnivanja kampova duž Timoka i drugih timočkih zlatonosnih reka u koje bi dolazili ljudi željni avanture.
– Kada bi se Turistička organizacija opštine Zaječar bavila onim čime treba da se bavi, onda bi mogla da napravi atraktivnu turističku ponudu u koju je potrebno uložiti vrlo malo novca. Podizanje uređenih kamp naselja je mnogo jevtinije od izgradnje hotela. Mlad svet bi pored reka mogao jevtino da letuje i usput traga za zlatnim kamenčićima. Timok je celim svojim tokom zlatonosan i istraživanja pokazuju da u kubiku šljunka može da se nađe od 1,5 do tri grama zlata. Turisti bi dakle, sa po nekim gramom mogli džabe da letuju pa nešto i da zarade. Normalno, i banke u ovom kraju od otkupa bi imale koristi. Ako baš svi i ne bi uspeli da isperu zlatno grumenje, onda bi imali avanturu zlata vrednu, nešto poput one na Divljem zapadu – objašnjava svoju ideju Kostadinović.
Da priča o zlatu u timočkim rekama nije bez osnova, potvrđuje i stručna literatura koja se poslom ispiranja zlata ozbiljno bavi. Istraživanja kažu da su uz Timok zlatonosne i Jelašnačka i Slatinska reka, potom reka Josikova i posebno Pek. Svojevremeno nam je jedan od najstarijih ispirača zlata u Timočkoj krajini Marinko Predić iz Čokonjara pričao da je za sedam decenija, koliko se bavio ovim poslom, isprao na desetine kilograma zlata, baš u timočkim rekama. Jednom je iz Balkovačkog potoka za dva sata izvadio čak 80 grama zlata. Od tako zarađenog novca kupio je par volova. Ispirači zlata su u vodi nalazili i vredne arheološke predmete iz perioda praistorije i Rima koje su posle prodavali za ne baš male pare.
– Ovo je područje sa stvarno mnogo zlatonosnih tokova. O ispiranju zlata, kao sporednom zanimanju u vreme Turaka i o fenomenu zlatonosnih reka, pisao je i baron Herder na svom poznatom rudarskom putu po Srbiji. On kaže: „Svi se ovde od svoje mladosti bave ispiranjem zlata, ali uvek samo uzgred, ne zapostavljajući druge poslove. Obično po četvorica rade u društvu, i ako im posao dobro ide, mogu na dan za jednu četvrtinu dukata zaraditi. Ali, kad nemaju sreće, za ceo dan isperu za jedan groš zlata. Zlato su prodavali Jevrejima i Vidinu“. Čuveni kapitalista Đorđe Vajfert takođe se interesovao za ispiranje zlata i to je radio na Deli Jovanu. Hteo je d od toga napravi posao. Kod Kalne se i danas nalazi bager koji je trebalo d služi za kopanje peska i ispiranje zlata koji je tu dovukao još kralj Aleksandar. Zahvaljujući zlatonosnom šljunku iz reke, temelji mnogih timočkih kuća ojačani su „samorodnim zlatom“ – kaže Kostadinović.
Ispirači u Timočkoj krajini tvrde da postoje dve vrste zlata – lenjo i samorodno. „Lenjo zlato“ mora dugo da se ispira od peska da bi požutelo i pokazalo se. Posle više sati se obično shvati da je to i najkrupnije grumenje koje može da se nađe u rečnim brzacima. Najvrednije je „samorodno zlato“ koga obično ima duboko u planini. Boja ovog zlata je jako žuta i lepi se na prste. Neupućeni ispirači obično misle da se radi o nekoj strugotini, pa ga isperu sa ruku
Zlatna groznica koja nikad nije napuštala Timočku krajinu i koja je kroz vekove tresla ne samo meštane ovog kraja, nego i one koji bi ovde dolazili, mogla bi da donese i boljitak u turističkom smislu.
Marinko Predić iz Čokonjara se sećao da se uz timočke reke sretao sa Stevanom Mihajlovićem, Pašićevim rođakom koji je sa nekakvim Englezom tragao za zlatnim zrncima. Dolazili su i ispirači iz Makedonije i Bugarske.
– Za ispiranja zlata i danas je mnogo zainteresovanih ljudi. To je recimo mnogo sigurniji posao od potrage za zakopanim blagom. Tragači iskopaju kubike zemlje samo zato što je nekakav aparat zazvonio na ekser zakopan u zemlji. Za zlato u rekama se pouzdano zna da ga ima. Koliko će ga neko naći, zavisi mnogo od upornosti i strpljenja a osim toga to može biti legalan posao, od koga svi imaju koristi – kaže Kostadinović.
Pre Drugog svetskog rata srpske i jugoslovenske banke davale su dozvolu za ispiranje zlata, s tim što su ispirači imali obavezu da zlato prodaju banci.
A da ispiranje zlata nije neka daleka prošlost ovog kraja, potvrđuje i priča Tome Pilića i Milana Veljića, ispričana podno Homolja. Oni su, kako su nam pričali, nalazili zlatne grumene veličine oraha. Toma je 1993. godine pronašao grumen od 55 grama, i to od 22 karata. Prodajom nekom privatniku, u Beogradu, rešio je skoro sve svoje finansijske probleme – pritegao kuću, kupio stoku i mašine, pa je čak i do mora stigao. Retki ispirači zlata koji još uvek špartaju samo njima znanim stazama i bogazama kroz Timočku krajinu, za ispiranje žutog metala koriste metode koje su im preci ostavili u nasleđe, poznate još u vremenima Rima. Drveno korito napravljeno od topole ili zove opaljeno vatrom, da bi se u njemu zlato lakše razlikovalo.
I višleraj, sito takođe napravljeno od drveta, koji se koristi uglavnom tamo gde zlato mora mnogo duže da se ispira Za vreme kiša i visokih vodostaja, zlato se ne ispira, jer „reka tada ne radi“. Ali ga je zato gušt tražiti posle takvog vremena, kada reka žuto grumenje izbaci bliže obali i kada se lakše nalazi. Ispirači kažu da uvek uzmu onoliko zlata koliko im treba – sve preko toga je prokletstvo. Za razliku od perioda pre Drugog svetskog rata, kada je država, tačnije banke davale dozvolu za ispiranje zlata, danas to niti ko nudi, niti ko traži. Zlato obično završava kod privatnika u Beogradu ili Zaječaru.
Izvor: Glas javnosti, S. Marković, avgust 2001. Foto: TO Kučevo/Youtube Print screen
