Sa samo 24 godine, Borko Olar iza sebe već ima istrčan maraton, treće mesto na trci od 10 kilometara i pobedu na humanitarnoj trci. Njegova priča, međutim, nije samo sportska – obeležili su je teška povreda, dug oporavak i povratak fizičkoj aktivnosti. Danas, uz posao u kompaniji Ziđin, priprema se za novi izazov – ultramaraton od 82 kilometra.
Po struci medicinski tehničar, a po zaposlenju rukovalac dizalicom, Borko je trčanjem počeo da se bavi prošle godine. Ono što je počelo kao želja za boljom kondicijom ubrzo se pretvorilo u ozbiljnu sportsku priču. Njegov poslednji nastup bio je na Niškoj tvrđavi, gde je učestvovao u četvrtoj humanitarnoj manifestaciji „Trka za život“, koja je okupila više od 1.300 trkača i ljudi spremnih da pruže podršku ženama koje se bore sa karcinomom dojke.
Manifestacija je bila posvećena podizanju svesti o značaju ranog otkrivanja bolesti, preventivnih pregleda i podrške obolelim ženama, a za Borka je predstavljala još jednu priliku da sport poveže sa humanim ciljem.
Borko, kako je počela tvoja priča sa trčanjem? Da li si očekivao da ćeš za tako kratko vreme stići do maratona?
Počeo sam prošle godine, sa željom da se više krećem i poboljšam fizičku formu. Nisam imao velike planove, ali sam vremenom zavoleo trčanje i poželeo da proverim svoje mogućnosti. Nisam očekivao da ću tako brzo istrčati maraton i ostvariti rezultate na koje sam danas ponosan.
Koji rezultat ti je do sada najviše ostao u sećanju?
Posebno sam ponosan na osmo mesto na svom prvom maratonu. Osvojio sam i treće mesto na trci od 10 kilometara, dok mi je pobeda na humanitarnoj trci na pet kilometara posebno draga. Svaka trka nosi svoje emocije i iskustvo, a učešće na manifestacijama koje imaju humanitarni karakter daje sportu dodatnu vrednost.
Kako usklađuješ posao i treninge?
Nedeljno imam pet do šest treninga, a jedan dan ostavljam za potpuni oporavak. Trčim duge deonice, radim intervalne treninge i vežbe snage. Raspored prilagođavam smenama na poslu i vodim računa o ishrani, istezanju i odmoru.
Šta ti je najteže tokom priprema?
Najveći izazov je istrajnost, posebno kada dođu umor i pad motivacije. Tada disciplina igra veliku ulogu, ali je važno znati i kada telu treba odmor.
Tvoj put obeležila je i teška povreda. Koliko te je to iskustvo promenilo?
Povreda me je na duže vreme odvojila od fizičke aktivnosti. Tada nisam mogao ni da zamislim da ću ponovo trčati, a kamoli završavati maratone i osvajati postolja. To iskustvo me je naučilo da cenim svaki korak i da ne odustajem lako.
Koliko ti ta borba znači danas, kada se suočavaš sa novim izazovima?
Ona mi daje dodatnu snagu. Kada se setim perioda u kojem nisam mogao da budem fizički aktivan, drugačije gledam na sve što danas mogu. Trčanje za mene nije samo rezultat već i dokaz da posle teškog perioda možeš da se vratiš i nastaviš dalje.
Poslednji nastup imao si na Niškoj tvrđavi, na humanitarnoj manifestaciji „Trka za život“. Koliko ti znači učešće na trkama koje imaju i humanitarni karakter?
Takve trke imaju posebnu vrednost jer pokazuju da sport može da bude mnogo više od takmičenja i postizanja rezultata. Drago mi je što sam bio deo manifestacije koja je okupila više od 1.300 učesnika u znak podrške ženama koje se bore sa karcinomom dojke. Važno je da se podiže svest o preventivnim pregledima i značaju ranog otkrivanja bolesti, ali i da se pruži podrška onima kojima je potrebna.
Sada se pripremaš za ultramaraton od 82 kilometra. Kakvi su ti planovi?
Trenutno sam potpuno usmeren na pripreme za tu trku. Reč je o velikom izazovu za koji postepeno gradim izdržljivost. Želim da se dobro pripremim, dam sve od sebe i uspešno završim trku.
Šta bi poručio mladima koji žele da počnu da trče?
Najvažnije je napraviti prvi korak. Ne treba odmah juriti rekorde ni velike distance. Potrebni su strpljenje, kontinuitet i vera u sebe. Uz upornost, moguće je postići mnogo više nego što u početku očekujemo.
Kada pogledaš put koji si prešao, šta za tebe predstavlja najveću pobedu?
Najveća pobeda je to što sam se vratio posle teške povrede i ponovo počeo da se bavim sportom. Ponosan sam na rezultate, ali mi je najvažnije što sam prevazišao period u kojem nisam mogao ni da zamislim da ću ponovo trčati. Preda mnom su novi izazovi, a cilj mi je da nastavim da pomeram sopstvene granice.
